Vlast nas je, mislim, dovela do raskršća. Nasiljem, mržnjom, lažima, ubistvima, otimačinom, nemoralom, uzurpacijom, primitivizmom, manipulacijom, surovošću, egoizmom, kriminalom, prezirom, cinizmom, divljaštvom. Gotovo je. Ili oni, ili poslednja šansa za pristojno društvo, slobodu, prava i zdrav razum.
Ako popustimo, stradaće nam deca. Ako ostanemo kod kuća, osvetiće nam se. Ako se ne suprotstavimo, uništiće do kraja ovu zemlju i to malo što je ostalo od naših života.
Nije verovatno da će sve to proći bez ozbiljnog nasilja. Oni će biti nasilni. Već tuku, već hapse, već sakate, već gaze, već blate. Već nemamo tužioce, policajce, državne službenike. Već nema zakona i pravde. Već su čak i ubice slobodne i spremne da ih brane.
Biće žrtava. Prebijenih, osuđenih, otpuštenih, zastrašivanih i nadam se da je to sve. Ne mora da bude. Može i gore. Spremni su na to. Možda bude sreće, pa neko i odbije da postupa po naređenjima. Ali ne bih računao na to. Trajaće. Biće jako teško. Smenjivaće se polet i očajanje, vera i sumnja, pobeda i poraz, polet i strah. Biće teško ići na posao i živeti dok traje bunt. Biće oskudice i tuge, straha i stradanja.
Ali ako svi, baš svi koliko nas ima, koji razumemo u kakvu kataklizmu nas vode, ne ustanemo, ako ostavimo nekome drugom da ovo uradi, ako se ne organizujemo, ako ne artikulišemo jednostavne ciljeve, ako ne pružimo otpor svuda gde nas ima, ako ne damo svoj novac, vreme, rad, komfor, bezbednost… Biće to kraj svakog sna o bar još nekoliko godina slobode, mira, relativne pravde i uređenog, pristojnog života u kratkom vremenu koje nam je dato na planeti. Gore od toga – ostavićemo deci ove zemlje gori pakao od ovog.
Strašno mi je žao što je došlo do ovoga. Iscrpljeni smo, razočarani, bolesni, siromašni, sluđeni, nepoverljivi i depresivni. Vlast ima tužilaštva, policiju, sudove, kriminalce, kobre, biznis, milijarde, crkvu, parliament i vladu. Imaju da brane najluksuzniji život u slobodi od zakona, morala i osnovne ljudskosti. Oni brane diznilend nedostojnih, raj za primitivne, psihopate, oportuniste i ratne i ostale zločince. Pojedinačno, nismo spremni ni za pristojne izbore, a ne za obračun sa njima.
I takvih nas, međutim, ima dovoljno. Više nego dovoljno. Imamo znanje, ideje, svoja tela, živote i iskustvo. Imamo i saosećajnosti, vere, želje, pameti, kreativnosti, obrazovanja, tolerancije, osećaja za pravdu. Imamo glasove, telefone i kompjutere, dobru obuću i debele jakne. Imamo želju za životom, dostojanstvom, ponosom i zajedništvom. I umemo da volimo i one koji nam nisu rod. A imamo i ovu decu koja su, sve i da ništa drugo nemamo, vredna da svi izginemo u pokušaju da im damo zemlju u kojoj vredi živeti, raditi, stvarati i novu decu rađati.
Zato onima koji su pročitali ovo podugačko otvaranje duše kažem: vreme je da damo sve od sebe. Ako mi to ne uradimo, niko drugi neće. Posledice poraza izračunajte tako što ćete se setiti svih užasa ove vlasti, pa zatim dići sve to na kvadrat, a onda ono najgore čega ste se setili, zamislite u svojoj kući, u svojoj porodici. To je projektovana budućnost sa njima.
Nosite hranu na fakultete, izlazite na proteste i blokade, branite svoje i komšijsko, pričajte sa prijateljima i poznanicima, informišite se intenzivno (koliko god da je to bolno), kada klonete duhom podignite se, podržite svakoga ko se bori protiv zla, pronađite istomišljenike, organizujte se ako imate s kim i za šta, učinite nešto dobro kad god možete, ne napadajte saborce zbog sitnih (pa ni krupnijih) razlika, ne tražite idealne lidere, organizacije i stranke (nisu postojali, ne postoje, neće ni postojati), već najmanje loše, odmorite u pauzama, grizite kad je gusto, recite šta mislite glasno, ali pristojno, pridružite se napadnutima, makar i deklarativno, aktivno potražite način da doprinesete borbi. Svako može nešto da uradi.
Borite se mirno, pristojno, uporno i ponosno, bolje nego do sada, više nego do sada i – do kraja.
Jer, sve drugo je nezamislivo.