Devedesetih godina sam na jednoj privatnoj televiziji gledao verovatno najjeziviju skrivenu kameru u životu. Desetogodišnjoj devojčici su za đon patike zalepili novčanicu od sto maraka. Stajala je na Slaviji i igrala tetris, dok joj je ispod noge virila novčanica. Prišao joj je deda. Imao je osamdesetak godina, obučen kao gospodin u sivu košulju, somotske pantalone, a na glavi je imao šešir. Montirao se iza njenih leđa i navodno gledao kako igra tetris. Jednom nogom je stao na novčanicu koju je virila, a ruke je položio na devojčicina ramena. Raspitivao se za pravila igre dok ju je blago odgurivao. Ona se pravila da ništa ne provaljuje. A onda je odgurnuo malo jače, uzeo novčanicu i zamakao iza ćoška. I deda nije bio jedini. Skoro svi koju su prišli devojčici su na manje ili više kreativan način pokušali da dođu do “njenih” sto maraka. Nema veze što je novčanica bila lažna, nema veze što je to bila skrivena kamera, te scene su rekle o ovoj zemlji mnogo više od nekih knjiga. Znam da sam se naježio dok sam gledao. A bio sam klinac. Punoletsvo me tek čekalo. Mislio sam da smo u to vreme dotakli dno. Milsio sam da će ovde situacija biti mnogo bolje kada porastem. Ali godine su pokazale da sam loše mislio.
Dugo sam išao peške od Braće Jerković do svog tadašnjeg posla kod Arene. To je bilo nekih 12ak kilometara. Maršutu sam često menjao ali Brankov most sam uvek prelazio na istoj strani, onoj levoj. Pre nekoliko godina se na sred te pešačke strane pojavila rupa u širini od 2-3 metra. Ogradili su je. To je značilo da kada dođeš do rupe, moraš da hodaš kolovozom nekoliko metara, pa se onda vratiš na pešački deo. Posle su zatvorili celu stranu mosta za pešake. Zbog te rupe od 2-3 metra. Ta strana mosta je zatvorena i danas. Pešaci moraju da pređu na drugu stranu. Čovek je otišao na Mesec pre skoro pola veka (izvinjavam se ovima koji sumnjaju u to i tvrde da je Zemlja ravna ploča, a Darvin prevarant), Konkord je pre 30 godina putovao od Pariza do Njujorka za nekoliko sati, u Japanu će krajem godine taksirati automobili kojima će upravljati kompjuter umesto vozača, a mi ne možemo 2-3 godine da popravimo rupu od 2-3 metra. Ruku na srce, radnici su na Brankovom mostu već par meseci i kapiram da će rupa biti zakrpljena. To što su gradski izbori najavljeni za mart sledeće godine sigurno nema nikakve veze sa tim.
Na televiziji prikazuju urnebesno smešne serije u kojima glume dva ili tri glumca. Tako je jeftinije nego da angažuju deset. A onda pare ulažu u lajkove na fejsbuku, reklame na bilbordima i botove koji će da pišu po netu kako je serija pravo osveženje. “Novinari” iz magazina koji se bavi životom poznatih intervjuišu glumce, raspituju se za anegdote za snimanja, pitaju ih šta će se desiti u sledećoj epizodi, oni teška srca kažu da ne smeju da otkriju jer im ugovor to ne dozvoljava mada znaju da je radnja napeta i da milijardu ljudi gori od radoznalosti, zaviruju u njihove domove, interesuju se za idealne tipove njihovog muškarca/žene i pitaju ih da li idu na Guču ili Exit, a oni nisu sigurni šta smeju da kažu jer njihovu seriju gledaju i ljubitelji trube i rakije, ali i fanovi grupa Prodigy, Kosheen i Faithless. Za to vreme, zaposleni u televiziji se krste i levom i desnom zašto se ulažu tolike pare u takvo smeće koje ne zanima čak ni one kojima se obraća. Posle dva meseca serija nije gledanija od Drugog dnevnika, što znači da propada, a oni zaposleni sa televizije koji su se čudili dobijaju otkaz, jer je TV na gubitku i moraju se pokriti troškovi. Nek se čude na birou rada. Televizija smišlja novi projekat sa dva glumca, “novinari” hitaju da ih priupitaju ono što nas sve zanima. Kada za mesec dana i on propadne, glumci se vraćaju svojim voditeljskim poslovima i predstavama u teatru Slavija, dok televizijski menadžeri, PR stručnjaci sa organizatorima fokus grupa smišljaju novu urnebesnu komediju, čije skečeve ćemo pamtiti ceo jedan reklamni blok. I to onaj kraći.
Pre nekoliko meseci moji matorci su imali problem sa komšijom iz čijeg stana je curela voda. Kako u njegovom stanu danima nije bilo nikog, zvali su komunalnu policiju, a oni su im rekli da to nije u njihovoj nadležnosti. Ispred moje terase, na zelenoj površini se mesecima parkirao neki pajser sa džipom. Probao sam fino, nije išlo. Probao sam da mu dižem brisače, nije išlo. Zvao sam komunalnu policiju, rekli su mi da to nije u njihovoj nadležnosti. Na kraju sam mamlazu napisao da ću mu izbušiti gume bude li tu nastavio da parkira. Od tad ga više nema.
Malopre je na Radio Aparat svratio veterinar da pregleda našeg psa koji je nedavno imao manju operaciju (sve je ok sa Budom, bez brige). Parkirao je na manji deo trotoara, ostavio više nego dovoljno mesta da ljudi prolaze, uključio 4 đmigavca, došao da pregleda psa, i nakon manje od deset minuta je bio gotov. Tih deset minuta je bilo više nego dovoljno da mu komunalci za brisače zakače kaznu za nepropisno parkiranje.
Odavno sam punoletan. Kao i onda kada sam kao klinac bio ubeđen u rasplet situacije, i danas sam. Muđutim, za razliku od onda, sada ne mislim da će ovde biti bolje kada bilo ko poraste. Voleo bih da godine pokažu da sam opet loše mislio. Mnogo bih voleo. Ali plašim se da se to neće desiti.
Ova zemlja će ostati savršena za gastarbajtere i strane turiste kojima je sve jeftino, koji dođu i odu, ali i za one koji u svom životu nemaju ništa čime će se ponositi osim nje, Srbije. Nama, koji sticaj okolnosti ne doživljavamo kao veliku stvar, koji hodamo po ograđenoj strani mosta balansirajući iznad rupe, koji ne gledamo serije rekordne gledanosti i koje je sramota u ime onih koje u stvari treba da bude sramota, jedino ostaje da se nadamo da će nas neko greškom strpati u neki veliki kofer kada krene put Surčina.
https://www.facebook.com/kofer.ploca/posts/1559392340818781
