Šta je novo?

Srbija - crna strana medalje


Вучић затражио највећу војну параду поводом 80 година од краја Другог светског рата
Председник Вучић је затражио од министара да организују највећу војну параду поводом 80 година од краја Другог светског рата.

Позив грађанима да се укључе у Војску Србије
Председник је позвао грађане да се укључе у Војску Србије. "Имамо нарочито високе плате. Наставите са довођењем војника".

Autocrats facing domestic instability often choose to go to war, but the decision depends on a mix of strategic incentives, perceived benefits, and risks. The phenomenon, sometimes called the "diversionary theory of war", suggests that leaders may initiate external conflicts to divert public attention from internal problems, consolidate power, or rally nationalistic support.

Autocrats facing instability may go to war if they believe the potential benefits—such as consolidating power, suppressing opposition, or securing resources—outweigh the risks. However, autocrats are strategic in their decision-making, and war is often chosen when domestic instability leaves few other options for survival. The outcome of such wars, however, is not guaranteed, and failure can spell disaster for autocrats.

Examples:


1. Benjamin Netanyahu (Israel, 2023)

Facing mass protests over judicial reforms, corruption trials, and political fragmentation, Netanyahu's leadership coincided with the 2023 Gaza conflict, which shifted focus from domestic unrest.

2. Leopoldo Galtieri (Argentina, 1982)

Amid economic collapse, mass protests, and political instability, Argentina’s military junta invaded the Falkland Islands to rally nationalist support. The loss accelerated the regime’s downfall.

3. Saddam Hussein (Iraq, 1980)

Facing economic woes and domestic opposition, Saddam invaded Iran, exploiting revolutionary chaos in Tehran. The war became an attempt to bolster his regime's position.

4. Vladimir Putin (Russia, 2022)

Facing political stagnation, economic sanctions, and declining popularity, Putin launched the invasion of Ukraine under nationalist pretexts, seeking to reassert Russian power and rally domestic support.

5. Idi Amin (Uganda, 1978-79)

Struggling with economic mismanagement and growing dissent, Idi Amin launched an invasion of Tanzania. The disastrous war led to his regime's collapse.

6. Gamal Abdel Nasser (Egypt, 1967)

Nasser faced economic struggles and political challenges domestically. His decision to engage in the Six-Day War against Israel aimed to boost his Pan-Arab leadership, but Egypt suffered a decisive defeat.

7. Muammar Gaddafi (Libya, 1977)

Facing internal dissent and legitimacy challenges, Gaddafi initiated a brief border conflict with Egypt to rally nationalist sentiment.

8. Adolf Hitler (Germany, 1939)

Amid economic recovery efforts and dissent over Nazi policies, Hitler expanded militarily into Poland, launching World War II as part of his broader strategy to unify Germany and distract from underlying tensions.

9. Yeltsin and Chechnya (Russia, 1994)

With his presidency weakened by economic turmoil and opposition, Boris Yeltsin launched the First Chechen War, trying to reassert control and stabilize his leadership.

10. Ferdinand Marcos (Philippines, 1972)

Facing growing opposition and domestic unrest, Marcos declared martial law and engaged in military operations against Communist and separatist insurgencies.

11. Charles Taylor (Liberia, 1990s)

During economic devastation and political instability, Taylor escalated conflicts within Liberia and neighboring Sierra Leone to consolidate power and plunder resources.

12. Bashar al-Assad (Syria, 2011-Present)

Amid the Arab Spring and rising protests, Assad turned to brutal military responses against his own citizens, escalating the situation into a civil war that served to entrench his regime.

13. Narendra Modi (India, 2019)

Facing economic slowdown and controversial domestic policies (e.g., Kashmir's special status removal), Modi’s government escalated tensions with Pakistan to rally nationalistic support.

14. Recep Tayyip Erdoğan (Turkey, 2019)

Amid economic troubles and declining popularity, Erdoğan launched military operations in northern Syria, framing them as necessary for national security.

15. Manuel Noriega (Panama, 1989)

Facing opposition and international pressure, Noriega heightened confrontations with the United States before his regime collapsed following the U.S. invasion.
 
Autocrats facing domestic instability often choose to go to war, but the decision depends on a mix of strategic incentives, perceived benefits, and risks. The phenomenon, sometimes called the "diversionary theory of war", suggests that leaders may initiate external conflicts to divert public attention from internal problems, consolidate power, or rally nationalistic support.

Autocrats facing instability may go to war if they believe the potential benefits—such as consolidating power, suppressing opposition, or securing resources—outweigh the risks. However, autocrats are strategic in their decision-making, and war is often chosen when domestic instability leaves few other options for survival. The outcome of such wars, however, is not guaranteed, and failure can spell disaster for autocrats.

Examples:


1. Benjamin Netanyahu (Israel, 2023)

Facing mass protests over judicial reforms, corruption trials, and political fragmentation, Netanyahu's leadership coincided with the 2023 Gaza conflict, which shifted focus from domestic unrest.

2. Leopoldo Galtieri (Argentina, 1982)

Amid economic collapse, mass protests, and political instability, Argentina’s military junta invaded the Falkland Islands to rally nationalist support. The loss accelerated the regime’s downfall.

3. Saddam Hussein (Iraq, 1980)

Facing economic woes and domestic opposition, Saddam invaded Iran, exploiting revolutionary chaos in Tehran. The war became an attempt to bolster his regime's position.

4. Vladimir Putin (Russia, 2022)

Facing political stagnation, economic sanctions, and declining popularity, Putin launched the invasion of Ukraine under nationalist pretexts, seeking to reassert Russian power and rally domestic support.

5. Idi Amin (Uganda, 1978-79)

Struggling with economic mismanagement and growing dissent, Idi Amin launched an invasion of Tanzania. The disastrous war led to his regime's collapse.

6. Gamal Abdel Nasser (Egypt, 1967)

Nasser faced economic struggles and political challenges domestically. His decision to engage in the Six-Day War against Israel aimed to boost his Pan-Arab leadership, but Egypt suffered a decisive defeat.

7. Muammar Gaddafi (Libya, 1977)

Facing internal dissent and legitimacy challenges, Gaddafi initiated a brief border conflict with Egypt to rally nationalist sentiment.

8. Adolf Hitler (Germany, 1939)

Amid economic recovery efforts and dissent over Nazi policies, Hitler expanded militarily into Poland, launching World War II as part of his broader strategy to unify Germany and distract from underlying tensions.

9. Yeltsin and Chechnya (Russia, 1994)

With his presidency weakened by economic turmoil and opposition, Boris Yeltsin launched the First Chechen War, trying to reassert control and stabilize his leadership.

10. Ferdinand Marcos (Philippines, 1972)

Facing growing opposition and domestic unrest, Marcos declared martial law and engaged in military operations against Communist and separatist insurgencies.

11. Charles Taylor (Liberia, 1990s)

During economic devastation and political instability, Taylor escalated conflicts within Liberia and neighboring Sierra Leone to consolidate power and plunder resources.

12. Bashar al-Assad (Syria, 2011-Present)

Amid the Arab Spring and rising protests, Assad turned to brutal military responses against his own citizens, escalating the situation into a civil war that served to entrench his regime.

13. Narendra Modi (India, 2019)

Facing economic slowdown and controversial domestic policies (e.g., Kashmir's special status removal), Modi’s government escalated tensions with Pakistan to rally nationalistic support.

14. Recep Tayyip Erdoğan (Turkey, 2019)

Amid economic troubles and declining popularity, Erdoğan launched military operations in northern Syria, framing them as necessary for national security.

15. Manuel Noriega (Panama, 1989)

Facing opposition and international pressure, Noriega heightened confrontations with the United States before his regime collapsed following the U.S. invasion.
Klinton, Monika Levinski i Milosrdni anđeo 😎
 
Имамо нарочито високе плате
spiderman-funny.gif


Ljudi se prosto otimaju za karijeru u VS. 🤣
 
@filip14586

Ne zaludjuj se tim glupostima. Ovaj ne sme da izadje na tv duel protiv Dragana fakin Djilasa ili da kao predsednik drzave dodje na utakmicu najtrofejnijeg kosarkaskog kluba ma koliko ga njegovi navijaci mrzeli, a sigurno ce da pokrene neku ratnu operaciju. Ne zamlacuj sebe i druge
 
Cudi me da izraelski savetnici odobravaju ovako glupu politiku (napade na protestante).
Stvar oko NIS-a mi deluje logicno, uzimajuci u obzir kako razmisljaju anglosasksonci.
Sada, dok je Dikatator ugrozen, mogu najvise da izvuku od njega.
 
@filip14586

Ne zaludjuj se tim glupostima. Ovaj ne sme da izadje na tv duel protiv Dragana fakin Djilasa ili da kao predsednik drzave dodje na utakmicu najtrofejnijeg kosarkaskog kluba ma koliko ga njegovi navijaci mrzeli, a sigurno ce da pokrene neku ratnu operaciju. Ne zamlacuj sebe i druge

Зар није ономад већ био покренуо пробни конфликт на северу КиМ где је Милан Радоичић предводио напад у Бањској?
 
Ne mogu odgovoriti konkretno, ali SNS nije elastična struktura. Najmanji poremećaji će im izazvati zemljotres.
mozda.
Kada bi funkcionisalo tuzilastvo, ono bi moglo jednim potpisom da srusi hulju.
On je realno osumnjiceni za ubistvo u NS.
Dovoljno bi bilo po zvati ga na informativni razgovor.
Medjutim, tuzilastvo kontrolise delimicno SNS, a delimicno US embassy.
 
Ето шта пензионери мисле о нама младима.

Како бих је шутнуо, или што један од становника Коралова рекао старцу: «сад ћу да га напеналим.»
Ko joj j... m...

Inače pišem "joj" jer se odnosi na nju i takve poput nje, ne na sve penzionere. Ima ih i normalnih i koji bi rastrgli Vučića golim rukama.
 

govori o sradnji Hill - Harcenko u pogledu odrzavanja stabilokratije
 
Ko joj j... m...

Inače pišem "joj" jer se odnosi na nju i takve poput nje, ne na sve penzionere. Ima ih i normalnih i koji bi rastrgli Vučića golim rukama.
То је болесно и задојено мржњом. Зато је њено лице изобличено. Мада, она ми више личи на изгубљеног Брнабиног брата или рођака. Готово су исти.
 
Sad vidim neki snimak od danas iz Vlade. Pa on je došao da ih huška, kao da je opet u Glini.


Nema od toga ništa.
 
MIslim da smo polako dosli do prelomne tacke gde vecina shvata da je car go i da rezim daleko od nedodirljivog i neranjivog. Medju omladinom je politika opet kul, sto je ono sto je nedostajalo prethodne decenije.

E sad, dolazimo do dela koji uvek zaskripi, pretvaranje opste atmosfere u izborni rezultat. Ovo konstantno bezanje od 'politizacije' ce nas na kraju dovesti do toga da zaista Vucica ustolicimo kao gospodara koga eto pritisnemo, on ispuni nesto od zahteva i to je to.

On na kraju mora pasti na izborima, i ove blokade se moraju zavrsiti nekakvim konkretnim poboljsanjem izbornih uslova, ali da bi se pricalo o tome mora i opozicija da se ukljuci u celu pricu. Ja bih voleo da postoji neki drugi scenario, i da sada samo Vucic dodje i kaze 'e pa dobro, odo ja kad ste toliko zapeli' ali to nije realistican scenario. Cak i da jeste, mora neko da dodje na njegovo mesto i mesta njegovih, a ti ljudi moraju nekako da se biraju.

Da bi mogli uopste da pricamo o tome, moramo da prestanemo da bezimo od stranaka. Ili da stvorimo neke nove, meni svejedno, ali neka spontana neorganizovana promena ne postoji.
 
MIslim da smo polako dosli do prelomne tacke gde vecina shvata da je car go i da rezim daleko od nedodirljivog i neranjivog. Medju omladinom je politika opet kul, sto je ono sto je nedostajalo prethodne decenije.

E sad, dolazimo do dela koji uvek zaskripi, pretvaranje opste atmosfere u izborni rezultat. Ovo konstantno bezanje od 'politizacije' ce nas na kraju dovesti do toga da zaista Vucica ustolicimo kao gospodara koga eto pritisnemo, on ispuni nesto od zahteva i to je to.

On na kraju mora pasti na izborima, i ove blokade se moraju zavrsiti nekakvim konkretnim poboljsanjem izbornih uslova, ali da bi se pricalo o tome mora i opozicija da se ukljuci u celu pricu. Ja bih voleo da postoji neki drugi scenario, i da sada samo Vucic dodje i kaze 'e pa dobro, odo ja kad ste toliko zapeli' ali to nije realistican scenario. Cak i da jeste, mora neko da dodje na njegovo mesto i mesta njegovih, a ti ljudi moraju nekako da se biraju.

Da bi mogli uopste da pricamo o tome, moramo da prestanemo da bezimo od stranaka. Ili da stvorimo neke nove, meni svejedno, ali neka spontana neorganizovana promena ne postoji.

Мора једна странка са циљем да се намакне већина за стварање нове власти. Више опозиционих странака тренутно је само расипање гласова. Мора један фронт.
 
Мора једна странка са циљем да се намакне већина за стварање нове власти. Више опозиционих странака тренутно је само расипање гласова. Мора један фронт.
Polako. Dovoljno je da neočekivano stigne neki zaje*******an nalog za hapšenje od Interpola, pa da se politička realnost dodatno preokrene.

Mislim da ćemo svašta još gledati.
 
Prelazna vlada, koju Vučić toliko ne želi i govori da je neće dozvoliti ni po koju cenu, na kraju će morati da se formira.. sa mandatom od godinu dana, za koje vreme će se očistiti birački spiskovi, osloboditi mediji i stanje u zemlji koliko-toliko dovesti u red, kako bi se izbori organizovali što korektnije.

Vučić će naravno svim silama to pokušati da spreči, ali moraće da popusti ako se stanje približi generalnom štrajku.
 
Мора једна странка са циљем да се намакне већина за стварање нове власти. Више опозиционих странака тренутно је само расипање гласова. Мора један фронт.
Mozda nije realno jedna stranka, ali jedna koalicija. Ili dve, leva i desna, koje usko saradjuju oko izbornih uslova i kontrole.
 
Polako. Dovoljno je da neočekivano stigne neki zaje*******an nalog za hapšenje od Interpola, pa da se politička realnost dodatno preokrene.

Mislim da ćemo svašta još gledati.
Dugorocno za zemlju bi najgore bilo da se tako nekim deus ex dekretom spolja on smeni. Politicari treba da se boje naroda a ne stranaca.
Prelazna vlada, koju Vučić toliko ne želi i govori da je neće dozvoliti ni po koju cenu, na kraju će morati da se formira.. sa mandatom od godinu dana, za koje vreme će se očistiti birački spiskovi, osloboditi mediji i stanje u zemlji koliko-toliko dovesti u red, kako bi se izbori organizovali što korektnije.

Vučić će naravno svim silama to pokušati da spreči, ali moraće da popusti ako se stanje približi generalnom štrajku.
To mi ne deluje realno niti vidim ikakvu inicijativu u tom pravcu ali nadam se da se varam.
 
Ovo nezakonito prisluškivanje i praćenje opozicionara, novinara i aktivista bi u normalnoj državi bilo dovoljno da padne cela vlada i da pojedini koji su znali i to sprovodili krivično odgovaraju.. a kod nas to +1000 razloga 🙂
 
Vrh