Stara vremena ne pamtim, nisam bio rodjen, mozda je ovako bilo za vreme Okupacije i neposredno posle, ali sumnjam. Od kad znam za ovaj nas maleni grad, nikad nije bilo tako da covek razmisli dva puta pre nego sto izadje iz stana da kupi hleb ili proseta kuce da li mu je pametno uopste da izlazi. Nikad nije bilo tako da mozes da sedis u Meku, ili cekas ispred Tackwooda da film pocne, i da polete kamenice. NIkad nije bilo tako da ne mozes naglas da kazes u kaficu sta mislis a da ne strepis da ce neka bu**** ustati i krenuti da ti nalupa samare.
Za one koji pamte komunizam, eto im prilike sada da vide koja je razlika izmedju (i najtotalitarnijeg) komunizna i (i najelementarnijeg) fasizma. Fasizam je bolest od koje ako si na nju "otporan", opet oboliš, oboliš od jeze i izgubiš moć govora. Postaneš nem, kao oni spomenici zrtvama fasizma.
I sad sve nesto razmisljam, Srbi ponudise Tvorcu ovdasnje blagodeti za carstvo nebesko... i Bog im ga izgleda dade... razasla sve ono vredno raja po vrtovima svetskim, od Australije do Amerike u oba pravca, a ostavi ovde zlo i - glupost.
Mog Beograda ljudi, odavno vise nema. Nestao je onako kako je Rijecanima nestala Rijeka i Sarajlijama Sarajevo Berlincima Berlin, kao duh neki praskasti u suton sto ga kosava oduva i drugi vetrovi po svetu raznesu. Nestao i ostavio za sobom kuce, ulice, planove neostvarene i drvece. I kao sto bude sa svakim gradom koga istorija napusti, zidine ostase prepustene varvarima, ljudima koji su dosli niotkuda, pomucenog uma i bez imalo razuma, ljudima koji strahuju od izmesljenih neprijatelja i veruju samoizabranim vodjama. U dve decenije nestalo je hiljadu godina istorije, izgubila se ona britkost i ostrina sto je ostavilo oko hiljadu nemackih porodica koje su u jednom trenutku zivele u Beogradu, izgubila se ona jevrejska smernost i pribranost i ohlađena toplina, nestale su graciozni pokreti sto su nam ostavile stotine Dubrovcana sa svojim Dubrovkinjama, zagubi se blagost istocnjacka... Ovoga puta, stvarno je sve
gotovo.
Uvek je rat desetkovao ljudstvo Beograda i brisao Beogradjane sa lica zemlje, ali uvek je bilo i sirokih prostora, od Lovcena i Konavala do Madjarske, od Soluna pa sve do svapskih dolina i galicijskih polja iz koji su dolazili oni najbolji inajhrabriji. Oni stu zbog svoje pameti nisu bili shvaceni u sredinama iz kojih su dolazili, oni sa vizijama i mastom, oni sto nikada nisu bili u depresiji, oni sa snaznim ramenima i izdrzljivim nogama, sa urodjenim ukusom i stilom i grudima presirokim za selo. Sada nije tako, sta je ostalo ostalo je. Skupina primitivaca, ludaka i nesposobnjakovica, ljudski šund, koji je kao blato i zemlja u istoriji, poceo da zatrpava Beograd. Tu je i sacica onih sto su ostali privremeno i zauvek u Beogradu, da otprate na vecni pocinak svoje matorce, a sa njima su otrpatili i svoju poslednju sansu. Ta sacica je mala, takoreci sačičica. Oni i dalje idu gradom, i svakog meseca ako treba sve dalje, trazeci burek koji nema oblik pite i uzalud se raspitujuci u kojoj jos kafani mogu da pojedu ć'vapčćiće. - I tako su svi tuzni, i oni sto su otisli, i oni sto su ostali a trebalo je da odu. Jedino srecno zive oni sto su greskom otisli jer su brzo otkrili da i u svetu ima sta da se ruši i ruži, kao i oni koji su ostali i trebalo je da ostanu. Njihova sreca je cudna i prosta, primitivna koliko i oni sami, srecni su sto starog poglavice vise nema. Njima nikad nije ni bilo zao sto nisu pametni, samo im je bilo bitno da niko pametan ne stoji u njihovoj blizini, jer... zaboga... nije poenta da budes pametan, vec najpametniji, makar i sa IQ-om 85.