Šta je novo?

Spomenici

[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=391066#p391066:2s3b0ujs je napisao(la):
Вожд » 10 Jun 2016 12:52 am[/url]":2s3b0ujs]Је ли биста посвећена њему она која се види са улице?
Она на Вождовцу, да...

А с улице се види и Теслина биста у ЕДБ у Масариковој. Одливак исте те је и у згради Радио Београда, и тако редом...
 
Mozda uskoro bude obavezno da svi gradjani imaju Teslinu skulpturu u svojim domovima. Samo da Veliki odluci.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=389741#p389741:1154awix je napisao(la):
ZvezdarkaVracaric » 03 Jun 2016 08:06 pm[/url]":1154awix]Ево ускоро још једнога:

8318IMG_4939-1024x768-.JPG


Данас пролазих туда, баш ради неких других споменика и скулптура у околини, и наиђох на ово, испред "Енергопројекта" на НБГ, код кружног тока, немам сазнања коме је споменик, ови радници нису знали да кажу.

Зна ли, можда, неко нешто више? :)


Прођох овуда ходом јуче и, као и у случају азерског оца нације Алијева на Ташмајдану, осећам одбојност према гротескној појави споменика још једном човеку који ничим под капом небеском није задужио ни Београд, ни Србију.

Ако је зарад некаквог политичког шлихтања, а јесте (од тога ми, тек, креће срдобоља), требало је подићи бисту у неком парку, на мање упадљивом а ипак достојном месту.

Постављање обележја заслужном казашком песнику је и у потпуном нескладу са тренутно важећом логиком, примењеном на мање од 500 метара одатле, да се накнадно одузимају београдске улице људима који их "не заслужују".
 
Слажем се, међутим ни Делчев ничим није задужио ни Београд ни Србију ни човечанство да би имао булевар на Новом Београду, као ни Алијев ни овај песник споменике. Наравно, говорим о конкретном случају, за разлику од примера ради Загребачке којој није требало мењати име.
Управо због..


Мада имамо пример из Новог Сада где су дежурне аутошовинистичке бузунџије углас вриснуле против додељивања улице генералу Младену Братићу, што само говори о степену понижености земље и народа.
 
Љубомир Симовић: Замислите да Монголија подиже споменик Ђури Јакшићу

У Београду се подиже споменик песнику за кога нико није чуо, и чија ниједна књига није преведена на српски језик!

Линк: http://www.politika.rs/scc/clanak/35696 ... ri-Jaksicu
 
У дворишту основне школе "Ратко Митровић", блок 38, мој бивши блок.
данас сам баш туда прошао.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=392050#p392050:35evuv66 je napisao(la):
Вожд » 14 Jun 2016 11:47 pm[/url]":35evuv66]
"Читачица"
http://www.osrm.edu.rs/
file.php
Сутра, на представљању мога "Београдског споменарника" имаћете прилику чути уживо гђу Дубравку Јовановић, данас Битенц, о томе како је баш она изабрана да буде модел за скулптуру "Читачица"...
 
Cek imali smo citacicu a onda je napravljen bg citac na ljuljasci tj citacica
 
Да, а имамо и скулптуру девојке која чита у Змај Јовиној 1,за коју нисам још успела да нађем податке (у евиденцији Библиотеке је немају).
 
Da li ima i jedan razlog zabog kojeg se spomenik Milankoviću ne bi postavio u Univerzitetskom parku?
U parku ima mesta za još jedan spomenik, spomenik Civjiću je postavljen ne tako davno, 90-tih...
Mislim da je mu je mesto uz Dositeja, Pančića i Cvijića.
 
Ја бих искрено више волео да видим споменик Захарија Орфелина у Универзитетском парку. Некако би се и естетски више уклопио са њима, узме ли се у обзир оновременска мода. Стварно је невероватно да такав човек, уредник првог српског часописа, и даље нема споменик у престоници.
 
Moj neki argument u prilog Milankovića, a protiv Orfelina (naglašavam: na tom mestu): veza sa Univezitetom u Beogradu.
Dositej - osnivač Velike škole, naučni radnik
Pančić - profesor na Liceju, naučni radnik, akademik, prvi predsednik SANU
Cvijić - profesor na BU, predsednik SANU...
Milanković - profesor na BU, akademik...

Tradicija škole, kontinuitet, ponos na naše nasleđe... nekako bi se zaokružila priča o istoriji BU.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=391699#p391699:24w92jcb je napisao(la):
Пантограф » Пон Јун 13, 2016 1:33 pm[/url]":24w92jcb]
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=389741#p389741:24w92jcb je napisao(la):
ZvezdarkaVracaric » 03 Jun 2016 08:06 pm[/url]":24w92jcb]Ево ускоро још једнога:

8318IMG_4939-1024x768-.JPG


Данас пролазих туда, баш ради неких других споменика и скулптура у околини, и наиђох на ово, испред "Енергопројекта" на НБГ, код кружног тока, немам сазнања коме је споменик, ови радници нису знали да кажу.

Зна ли, можда, неко нешто више? :)


Прођох овуда ходом јуче и, као и у случају азерског оца нације Алијева на Ташмајдану, осећам одбојност према гротескној појави споменика још једном човеку који ничим под капом небеском није задужио ни Београд, ни Србију.

Ако је зарад некаквог политичког шлихтања, а јесте (од тога ми, тек, креће срдобоља), требало је подићи бисту у неком парку, на мање упадљивом а ипак достојном месту.

Постављање обележја заслужном казашком песнику је и у потпуном нескладу са тренутно важећом логиком, примењеном на мање од 500 метара одатле, да се накнадно одузимају београдске улице људима који их "не заслужују".

Са друге стране на Калемегдану су предивни споменици нашим великанима попут Јанка Веселиновића, Црњанског, Ђуре Јакшића, Воје Илића, Ђуре Даничића, Дучића, Мокрањца и Домановића су срамно закривене оним тезгама са сељачким вашарским "сувенирима".
 
Prva promocija Zvezdarkine knjige Beogradski Spomenarnik
Odrzanog u prostorijama fondacije Nusic zgrada skoro dobila novu fasadu
20160616_184820.jpg


20160616_190613.jpg

autorka veliki kolekcjonar razglednica beograda kasina i jedina ziva osoba koja ima spomenik u beogradu
20160616_191636.jpg


20160616_191640.jpg


20160616_191056.jpg


20160616_191210.jpg

Publika mala ceta ali odabrana
20160616_191525.jpg


20160616_191605.jpg

Zanimljiva stakla na prozorima

20160616_185406.jpg



Jedno fino vece :gobb: :pob:
 
Где постоји рат сећања, нема истинског помирења



Историја уметности и наука о баштини бележе случајеве брисања из памћења и постхумног уклањања и уништавања споменика државних непријатеља. Али, исто тако, чувају и сећање на дела која приказују достојанственог противника или његову херојску смрт. Какав ће се приступ применити зависило је, каже др Милица Божић Маројевић, сарадница Центра за музеологију и херитологију Филозофског факултета у Београду и ауторка књиге „(Не)жељено наслеђе у просторима памћења – слободне зоне болних успомена” (издање факултета), од актуелних политичких околности, интереса и шире друштвене поруке коју је особа на власти, као њен протагониста, желела да пошаље.

– Подизање споменика др Зорану Ђинђићу прати тај образац. Међутим, оно што је овде, ипак, необично јесте чињеница да је актуелна власт, пре него што је то постала, некадашњег председника владе сматрала не само политичким неистомишљеником, већ и особом сумњивих моралних вредности. Како ми досад нисмо имали званичну истрагу којом је утврђено да су они погрешили, нити су се представници владајућег режима јасно одредили, оградили или барем разјаснили зашто дижу споменик, па самим тим и величају особу коју су доскора називали криминалцем, морам да признам да ми искреност тог чина измиче. Такође, и наша свакодневица демантује добре намере и помирење политика – каже Милица Божић Маројевић.
Милица Божић Маројевић (Фото: приватна архива)

Споменици Гаврилу Принципу, цару Николају, Алијеву само су неки од свежијих примера бујања споменичког наслеђа у Београду. Наша саговорница додаје да проблем с таквим споменицима, који „прате деветнаестовековне праксе у изградњи меморијалних скулптура”, јесте парадоксална ситуација да они, иако креирани да би се специфични догађаји заувек памтили, после одређеног времена постају неприметни и стопљени у средину.
Постављење споменика цару Николају II у Београду
Фото А. Васиљевић

– Иста судбина, несумњиво, чека и Ђинђићев споменик уколико буде у том маниру направљен, јер је у 21. веку концепт традиционалних вајарских дела и фигуралних представа превазиђен. Зато мислим да је боље да се направи меморијални музеј, спомен-соба, центар или парк кроз који би идеје и визија бившег премијера могле да живе и развијају се. Како би то могло да изгледа? Рецимо, у Даласу је 1989. отворен меморијални музеј на шестом спрату зграде одакле је Харви Ли Освалд пуцао на Кенедија. На тај начин обележено је и место егзекуције и место страдања и направљена целовита прича о животу, делу, трагичној смрти и политичком легату једног америчког председника. Меморијал Мартину Лутеру Кингу чине засађене руже у Атланти. Британци су принцези Дајани у Кенсингтонском парку одали почаст племенитим урбаним решењем којим доминира речица која нагло нестаје, симболишући на тај начин принцезин трагичан крај. У савременим примерима добре праксе треба потражити инспирацију за оригиналан и атрактиван меморијал Зорану Ђинђићу – сматра Милица Божић Маројевић.

На питање кoлико година од трауматичног догађаја може да се успостави јавна култура сећања и имају ли меморијали век трајања, наша саговорница напомиње да некада прође 15, некада 30 година, а негде се јавна култура сећања никада не успостави.

– Рецимо, у Даласу, где је убијен Кенеди, или у Мемфису, где је убијен Мартин Лутер Кинг, ниједна школа ни улица нису назване њиховим именима веома дуго, а тек после 30 година су формирали музеје посвећене овим догађајима. Предуслов за све то је утврђивање чињеница. Подсетићу вас да ми данас немамо консензус ни око броја жртава у Јасеновцу. Дакле, осветљавање злочина, прихватање и признавање сопствене улоге у тим догађајима, незаобилазни су кораци у правцу исправног памћења злочина којима се не поносимо. Да смо на таквим темељима формирали споменичке комплексе или меморијалне паркове у некадашњој Југославији, њихов век трајања не би би окончан с првим моментима политичке и економске дезинтеграције.

Говорећи о томе на који начин се на Балкану брисала историја, наша саговорница наглашава да готово све револуције почињу идејом нултог часа, односно новим почетком који настаје брисањем онога што му је претходило. Тако су, на пример, у првим данима Краљевине Југославије уклоњени сви знаци Аустроугарске монархије.

– Споменике Карађорђевића након Другог светског рата уништиле су комунистичке власти. После распада Југославије, настале државе су почеле да стичу свој нови идентитет ревизијом прошлости, којом се одређивало шта треба да буде запамћено или заборављено, код кога, и зашто...

За нашу саговорницу веома је значајно и питање подизања меморијала жртвама 90-их широм некадашње заједничке државе. Сматра да проблем није у томе да ли их има довољно или не, већ у поруци коју шаљу.

– Већина њих су посвећени страдалим војницима, док се мањи број односни на цивилне жртве ратова, а занемарљиво мало их има на тему страдања жена, односно жена жртава сексуалног насиља у рату. Готово сви су једнонационални, тако да личности које величају део грађанства доживљава као хероје, а део их сматра џелатима. Исто тако, не постоје званично установљени заједнички дани сећања нити активности у правцу обележавања или посета местима страдања „других”. Иницијативе за њихово подизање углавном потичу од породица страдалих, цивилног сектора, док се званичне институције на том пољу најмање ангажују и у том смислу ни у једној држави Југославије не постоји јасна стратегија меморијализације. Све је то последица тога што још увек нису утврђене чињенице о свим страдањима на овим просторима. А чак и тамо где јесу, оне нису шире друштвено признате нити јавно прихваћене. У таквом контексту, где постоји рат сећања, тешко да можемо да радимо на истинском помирењу – каже наша саговорница.
Тријумф и траума на Бранденбуршкој капији
Када се разматрало подизање споменика убијеним Јеврејима Европе у Берлину, уметник Хорст Хоајзел је 1997. извео светлосну инсталацију, тако да се на Бранденбуршкој капији појављује, и на неколико секунди с њом стапа, капија Аушвица. – Хоајзелов провокативни перформанс, који је остао забележен на фотографији, направио је спој тријумфа и трауме на истом месту – каже ауторка књиге.

Помиње и Хашку конвенцију из 1954. која регулише заштиту културних добара у случају оружаног сукоба, и њени аутори који су претпоставили да ће све стране у сукобу имати исти интерес када је реч о очувању баштине.

Стварност их је брзо демантовала.

– Утицај, значај и улога Хашке конвенције почели су да се преиспитују већ за време другог Заливског рата, а потом и за време сукоба у Југославији. Премда је она имала значајан утицај на промену међународних норми у погледу очувања наслеђа, имала је мали или никакав успех у смислу извршења. Недостаци ове конвенције се налазе, пре свега, у њеном ослањању на националне законе и ад хок трибунале за гоњење појединаца. Досад се на њу позивало у случајевима Камбоџе, Израела, бивше Југославије, Кувајта, али су и даље веома бројни примери непоштовања Хашке конвенције, рецимо на Косову и Метохији, у Ираку, Сирији, Јемену...

http://www.politika.rs/scc/clanak/35748 ... -pomirenja
 
Брже, брже, само да га не открију „они”



– Данас су споменици, нажалост, постали део предизборних активности и обећања, политичка пропаганда, а то је уједно и најгори разлог за подизање једног споменика. Ово што се сада ради, поводом иницијативе да се подигне споменик Зорану Ђинђићу, јесте партијска ујдурма како би се поентирало на ономе на чему претходници нису, обрачунавање власти с опозицијом, дневнополитички циркус. Ако подижете споменик без конкурса, као одраз самовоље, између подизања споменика и рушења у Савамали нема никакве разлике – сматра вајар Здравко Јоксимовић, аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, као и споменика Исидори Секулић на Топчидерској звезди у Београду.

– Док сам радио споменик Исидори Секулић, књижевник Ратко Адамовић, испред Фонда „Исидора Секулић”, најчешће је говорио: „Брже, брже, само да га не открију ’они’”, пожурујући ме да споменик буде откривен док је још председник општине демократа, плашећи се да се садашња власт не појави на отварању и покупи „кајмак”. У тој журби заборавили су да ми плате пројекат за постављање споменика, па су на крају нешто сами импровизовали и оријентисали га, наравно погрешно. У свему су покушавали да уштеде, размишљајући само о политичким поенима. Овај пример најречитије говори о томе чему споменици данас заправо служе – приметио је Јоксимовић.

Здравко Јоксимовић:
Постављен је испред спортске дворане која носи Ђинђићево име, али морам признати и због суревњивости људи из његове политичке партије којима није одговарало да овај споменик буде смештен у Београду

По његовом мишљењу, неупитно је то да знамените личности заслужују споменике, то је свакако начин да се очува сећање на њих, на њихово дело, оно чиме су нас задужили, али кључни је проблем начин на који се подизању споменика приступа.

Као аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, Здравко Јоксимовић истиче да је ово дело производ невероватне енергије његове мајке Миле Ђинђић и његове сестре Гордане, као и његових искрених пријатеља који су помогли ову приватну иницијативу.

– Зато је овај споменик постављен испред спортске дворане у Прокупљу која носи његово име, али морам признати и због суревњивости људи из његове политичке партије којима није одговарало да овај споменик буде смештен у Београду – додаје наш саговорник.
Статуа Зорана Ђинђића у Прокупљу
(Фото Јужне вести)

Када је реч о новом предлогу СНС-а, да се подигне споменик Ђинђићу у Београду, Јоксимовић поставља неколико питања: Да ли ће поводом тога бити расписан конкурс? Да ли ће о конкурсу одлучивати стручна комисија? И, на крају, да ли ће њен глас бити испоштован?

– Од бахате власти можете да очекујете да се прескоче све релевантне институције као и да се преко ноћи „убрза” досадна, али уобичајена процедура конкурса, која једина гарантује да нећемо добити неку наказу, које ћемо се годинама стидети и никада је уклонити. Нажалост, власт генерално никад не занима најбоље решење, увек нека друга „комбинација” испадне примамљивија. И ова власт је гомилу погубних фазона преузела од претходне. И унапредила их. Најгоре ствари се најлакше копирају. А ствар је тако проста. Главно питање поводом сваког споменика јесте: Да ли ће моћи да опстане у естетском смислу, као скулптура која поседује уметничку вредност? И то би требало да буде једини услов њене дуговечности. Међутим, када се умеша сезонска политика и идеолошка острашћеност долази до невероватних иницијатива, као што је уклањање и премештање споменика Борису Кидричу, које је једно од најуспешнијих скулпторских решења после Другог светског рата. Споменик прво мора да буде добра скулптура, а на последњем месту треба да служи идеолошким манипулацијама – каже Јоксимовић.

Споменик прво мора да буде добра скулптура, а на последњем месту треба да служи идеолошким манипулацијама

Наш саговорник је био члан комисије Скупштине града Београда образоване у циљу разматрања иницијатива за подизање одређених споменика, а која се у ствари састала само једном како би дала легитимитет компромисном решењу за место споменика Петру Краљу.

– Чак се и то ради. Формира се компетентна комисија, али за једнократну употребу – додаје Јоксимовић.

Он подсећа на то да је на конкурсу за споменик Милутину Миланковићу победило решење професора Душана Петровића, које никад није изведено, само зато што се неком некомпетентном није допала одлука независне и стручне комисије. На крају, Јоксимовић закључује:

– Зашто све што се уради по правилима и уобичајеној процедури, за чије спровођење гарантује стручна и компетентна комисија, зашто се све то сроза на нечији каприц и глупост? На крају, навешћу вам још један пример, нешто скоријег датума. Шта се, у ствари, десило са спомеником свим жртвама ратова од деведесетих година укључујући и НАТО бомбардовање? Споменик је требало да се постави на месту „Вечне ватре” на Ушћу. Комисија, под очигледним политичким притиском, не додељује прву награду, препуштајући политичарима да они донесу одлуку која се свела на обећање да ће се конкурс поновити и да ћемо до краја године (прошле, наравно) имати ново решење. И ту помпезну вест је за три дана прекрила прашина. Ко се тога уопште сећа шта је неко од политичара обећао?
AddThis Sharing Buttons
Share to Facebook12Share to TwitterShare to Google+Share to Email
Коментари13
Зоран Николић ( Ваљево )пре око један сат
Ех, кад нишчи подиже споменик недостојном...Баналност српског политикантства којим се жели у историју и вечност, али такве, нишче и недостојне, александре и зоране, вучиће и ђинђиће, историја и вечност или злопамте или заборављају, баш како и заслужују.
|
вајар правипре 3 сата
Лично сам постављао политички наручене споменике Српским великанима, свако дешавање које добије медијску пажњу је део дневне политике, конкурси углавном ни не постоје, све је ствар договора са послодавцем који наравно има и неку од водећих функција у том граду или врху државе у којоj се поставља споменик. Све је то фарса, направи се на брзину постави, мало се снима и фотографише, а касније се на његовим ногама пије пиво или му по глави нужду врше птице.. И господин који је аутор овог текста би требао бити мало искренији и рећи да је и он имао " комбинацију" за старог Ђинђића ( споменик) .Не знам зашто је то прећутао, прича иде као да је он живео 1900-те, свашта...и каo сада у 2000-дитим не може да верује шта се дешава, лицемеран смо народ, и ја сам лицемер.
|
momciloпре 2 сата
imas odlicnu ideju, treba izgraditi spomenik zrtvama srpskog licemerstva, I ako ga ptice budu ulepsavale, to ce pojacati utisak, a i tim pticama sto ulepsavaju spomenike, netreba ostati duzan, treba izgraditi spomenik I njima .
Саша Бгпре 4 сата
Не разумем какве заслуге Ђинђић има за Србију, и против сам подизања споменика у центру Београда. Споменик на слици је у уметничком смислу добар - динамичан је, покретан, одражава ту страну Ђинђићеве личности.
|
boban пре 41 минут
Politika je načinila pun pogodak ovakvom temom. Iznosim svoj stav,a on je prisutan znatno šire,samo ljudi ne govore. Dakle, ja sam protiv podizanja spomenika Djindjiću. Prvo, reč je o kontraverznoj ličnosti( da ne eelaboriram više) ,drugo, malo je vremena proteklo od njegovog ubista(to je zločinački čin,ali ne znači da zbog toga treba mu podići spomenik),treće, Djinjić je bio najnepopularnija osoba(kada je preuzeo vlast,imao je samo 6 odsto podrške,uostalom zašto je listu nosio Koštunica),četvrto- mnogi heroji u ratu,mnogi načlunici, vidjeni ljudi koji su ostavili trag nemaju spomenik,peto- ne razumem Vučića,ovim on i u svojoj stranci,a posebno kod onih glasača koji ne pripadaju naprednjacima a glasaju za njega, izaziva otpor.Dakle, ne spomenik Djindjiću,to nije zaslužio,nema ni jednog ubedljivog agrumenta za podizanje spomenika(neka mi neko navede,pa i Vučić,argument,ja ću se izviniti.

http://www.politika.rs/scc/clanak/35748 ... tkriju-oni
 
Vrh