Брже, брже, само да га не открију „они”
– Данас су споменици, нажалост, постали део предизборних активности и обећања, политичка пропаганда, а то је уједно и најгори разлог за подизање једног споменика. Ово што се сада ради, поводом иницијативе да се подигне споменик Зорану Ђинђићу, јесте партијска ујдурма како би се поентирало на ономе на чему претходници нису, обрачунавање власти с опозицијом, дневнополитички циркус. Ако подижете споменик без конкурса, као одраз самовоље, између подизања споменика и рушења у Савамали нема никакве разлике – сматра вајар Здравко Јоксимовић, аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, као и споменика Исидори Секулић на Топчидерској звезди у Београду.
– Док сам радио споменик Исидори Секулић, књижевник Ратко Адамовић, испред Фонда „Исидора Секулић”, најчешће је говорио: „Брже, брже, само да га не открију ’они’”, пожурујући ме да споменик буде откривен док је још председник општине демократа, плашећи се да се садашња власт не појави на отварању и покупи „кајмак”. У тој журби заборавили су да ми плате пројекат за постављање споменика, па су на крају нешто сами импровизовали и оријентисали га, наравно погрешно. У свему су покушавали да уштеде, размишљајући само о политичким поенима. Овај пример најречитије говори о томе чему споменици данас заправо служе – приметио је Јоксимовић.
Здравко Јоксимовић:
Постављен је испред спортске дворане која носи Ђинђићево име, али морам признати и због суревњивости људи из његове политичке партије којима није одговарало да овај споменик буде смештен у Београду
По његовом мишљењу, неупитно је то да знамените личности заслужују споменике, то је свакако начин да се очува сећање на њих, на њихово дело, оно чиме су нас задужили, али кључни је проблем начин на који се подизању споменика приступа.
Као аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, Здравко Јоксимовић истиче да је ово дело производ невероватне енергије његове мајке Миле Ђинђић и његове сестре Гордане, као и његових искрених пријатеља који су помогли ову приватну иницијативу.
– Зато је овај споменик постављен испред спортске дворане у Прокупљу која носи његово име, али морам признати и због суревњивости људи из његове политичке партије којима није одговарало да овај споменик буде смештен у Београду – додаје наш саговорник.
Статуа Зорана Ђинђића у Прокупљу
(Фото Јужне вести)
Када је реч о новом предлогу СНС-а, да се подигне споменик Ђинђићу у Београду, Јоксимовић поставља неколико питања: Да ли ће поводом тога бити расписан конкурс? Да ли ће о конкурсу одлучивати стручна комисија? И, на крају, да ли ће њен глас бити испоштован?
– Од бахате власти можете да очекујете да се прескоче све релевантне институције као и да се преко ноћи „убрза” досадна, али уобичајена процедура конкурса, која једина гарантује да нећемо добити неку наказу, које ћемо се годинама стидети и никада је уклонити. Нажалост, власт генерално никад не занима најбоље решење, увек нека друга „комбинација” испадне примамљивија. И ова власт је гомилу погубних фазона преузела од претходне. И унапредила их. Најгоре ствари се најлакше копирају. А ствар је тако проста. Главно питање поводом сваког споменика јесте: Да ли ће моћи да опстане у естетском смислу, као скулптура која поседује уметничку вредност? И то би требало да буде једини услов њене дуговечности. Међутим, када се умеша сезонска политика и идеолошка острашћеност долази до невероватних иницијатива, као што је уклањање и премештање споменика Борису Кидричу, које је једно од најуспешнијих скулпторских решења после Другог светског рата. Споменик прво мора да буде добра скулптура, а на последњем месту треба да служи идеолошким манипулацијама – каже Јоксимовић.
Споменик прво мора да буде добра скулптура, а на последњем месту треба да служи идеолошким манипулацијама
Наш саговорник је био члан комисије Скупштине града Београда образоване у циљу разматрања иницијатива за подизање одређених споменика, а која се у ствари састала само једном како би дала легитимитет компромисном решењу за место споменика Петру Краљу.
– Чак се и то ради. Формира се компетентна комисија, али за једнократну употребу – додаје Јоксимовић.
Он подсећа на то да је на конкурсу за споменик Милутину Миланковићу победило решење професора Душана Петровића, које никад није изведено, само зато што се неком некомпетентном није допала одлука независне и стручне комисије. На крају, Јоксимовић закључује:
– Зашто све што се уради по правилима и уобичајеној процедури, за чије спровођење гарантује стручна и компетентна комисија, зашто се све то сроза на нечији каприц и глупост? На крају, навешћу вам још један пример, нешто скоријег датума. Шта се, у ствари, десило са спомеником свим жртвама ратова од деведесетих година укључујући и НАТО бомбардовање? Споменик је требало да се постави на месту „Вечне ватре” на Ушћу. Комисија, под очигледним политичким притиском, не додељује прву награду, препуштајући политичарима да они донесу одлуку која се свела на обећање да ће се конкурс поновити и да ћемо до краја године (прошле, наравно) имати ново решење. И ту помпезну вест је за три дана прекрила прашина. Ко се тога уопште сећа шта је неко од политичара обећао?
AddThis Sharing Buttons
Share to Facebook12Share to TwitterShare to Google+Share to Email
Коментари13
Зоран Николић ( Ваљево )пре око један сат
Ех, кад нишчи подиже споменик недостојном...Баналност српског политикантства којим се жели у историју и вечност, али такве, нишче и недостојне, александре и зоране, вучиће и ђинђиће, историја и вечност или злопамте или заборављају, баш како и заслужују.
|
вајар правипре 3 сата
Лично сам постављао политички наручене споменике Српским великанима, свако дешавање које добије медијску пажњу је део дневне политике, конкурси углавном ни не постоје, све је ствар договора са послодавцем који наравно има и неку од водећих функција у том граду или врху државе у којоj се поставља споменик. Све је то фарса, направи се на брзину постави, мало се снима и фотографише, а касније се на његовим ногама пије пиво или му по глави нужду врше птице.. И господин који је аутор овог текста би требао бити мало искренији и рећи да је и он имао " комбинацију" за старог Ђинђића ( споменик) .Не знам зашто је то прећутао, прича иде као да је он живео 1900-те, свашта...и каo сада у 2000-дитим не може да верује шта се дешава, лицемеран смо народ, и ја сам лицемер.
|
momciloпре 2 сата
imas odlicnu ideju, treba izgraditi spomenik zrtvama srpskog licemerstva, I ako ga ptice budu ulepsavale, to ce pojacati utisak, a i tim pticama sto ulepsavaju spomenike, netreba ostati duzan, treba izgraditi spomenik I njima .
Саша Бгпре 4 сата
Не разумем какве заслуге Ђинђић има за Србију, и против сам подизања споменика у центру Београда. Споменик на слици је у уметничком смислу добар - динамичан је, покретан, одражава ту страну Ђинђићеве личности.
|
boban пре 41 минут
Politika je načinila pun pogodak ovakvom temom. Iznosim svoj stav,a on je prisutan znatno šire,samo ljudi ne govore. Dakle, ja sam protiv podizanja spomenika Djindjiću. Prvo, reč je o kontraverznoj ličnosti( da ne eelaboriram više) ,drugo, malo je vremena proteklo od njegovog ubista(to je zločinački čin,ali ne znači da zbog toga treba mu podići spomenik),treće, Djinjić je bio najnepopularnija osoba(kada je preuzeo vlast,imao je samo 6 odsto podrške,uostalom zašto je listu nosio Koštunica),četvrto- mnogi heroji u ratu,mnogi načlunici, vidjeni ljudi koji su ostavili trag nemaju spomenik,peto- ne razumem Vučića,ovim on i u svojoj stranci,a posebno kod onih glasača koji ne pripadaju naprednjacima a glasaju za njega, izaziva otpor.Dakle, ne spomenik Djindjiću,to nije zaslužio,nema ni jednog ubedljivog agrumenta za podizanje spomenika(neka mi neko navede,pa i Vučić,argument,ja ću se izviniti.
