18/11/2008 19:39
Autor: Zoran Panović
Od svih predloga šta uraditi sa zgradom bivšeg Saveznog izvršnog veća (SIV) - od toga da u nju treba da se preseli kompletna Vlada Srbije, do toga da od SIV-a treba napraviti muzej savremene umetnosti, i to one konceptualne – skromno smo bliži ovom drugom predlogu, jer mala država se nekako izgubi u tim monumentalnim holovima.
Oglasite se na
www.danas.rs
Čak je i monumentalni Sveto Marović, poslednji predsednik srpsko-crnogorskog provizorijuma, izgledao nekako mali u jednom takvom impresivnom zdanju. Kad se nedavno holivudski glumac britanskog porekla Ralf Fajns (Šindlerova lista, Engleski pacijent), sastao u palati „Srbija“ (bivša Palata Federacije), sa zamenikom premijera i ministrom unutrašnjih dela Ivicom Dačićem, tek se videlo koliko su konceptualisti bili u pravu. Povod za ovaj sastanak bio je razgledanje prostorija palate u kojoj će Fajns snimati pojedine scene svog rediteljskog debija „Koriolan“, modernoj verziji istoimenog Šekspirovog dela.
„Šindlerova lista“ se pogodila negde u ono vreme hiperinflacije. Zbog sankcija nije došla u naše bioskope, ali ju je zato „ekskluzivno“ emitovala TV Politika kroz filmski serijal „U susret Oskaru“ kao vrhunac piraterije. „Engleski pacijent“ je već bio u bioskopima. Pogodio se u vreme „otopljavanja“ nakon Dejtona. Dačić je za to vreme već postao konstanta SPS. Susret Ralfa Fajnsa sa tadašnjim portparolom SPS-a bio je moguć bar kao stisak ruke Slobodana Miloševića i Bona Voksa. Ivica se dao videti na koncertima svoje zemljakinje Cece ili Zorice Brunclik, dakle dovoljno daleko od budućeg „brižnog baštovana“ (još jedna Fajnsova uloga). Ali, danas, taj susret deluje tako normalno i neusiljeno. Hajde, sami recite: da li vam je prirodniji susret Fajnsa i Dačića ili Miškoviča i Oli Rena? Čak se priča da su Fajns i njegovi saradnici „impresionirani raznolikošću lokacija dostupnih u Beogradu“. Ako slučajno znate rezultate jednog internog istraživanja po kojem strani turisti najviše žele da u Beogradu vide Kuću cveća, ruševine od NATO bombardovanja, Cecinu i Arkanovu kuću, lokaciju na kojoj je ubijen Đinđić, te noćni život „Sin Sitija“ s posebnim osvrtom na splavove i motokultivatore, onda možete da posumnjate da se ta „raznolikost lokacija“ donekle poklapa sa turističkim željama i istorijom SPS.
Sreli smo preključe i neke curice (danas malo ocvalije), bivše „otporašice“ koje su cmizdrile na „Engleskog pacijenta“, na one scene kad grof Laslo Almaši (Fajns) zarad ljubavi prema Ketrin (Kristin Skot Tomas), u pesku Sahare izneveri i državu i prijatelje, i koje sad ne mogu da veruju da se isti taj „grof Almaši“ sa „pločicama“ na stomaku onako rukuje s buckastim Slobinim portparolom. Pa ako „engleski pacijent“ nije odbio da se sretne (makar i protokolarno) sa liderom „partije kriminalne prošlosti“, i ako ga to uopšte i zanima, da li je realno da Glavni odbor DS prihvati inicijativu bivšeg premijera Zorana Živkovića i poništi „nestatutarni, sramni, nerazumni i nemoralni“ akt Deklaracije o pomirenju između SPS i DS. Sigurno da ove inicijative gode romantičarskim lustrativnim ušima, ali one govore i o čudnoj poziciji bivšeg premijera. U Srbiji ima mnogo „članova“ (kao onih iz „Radovana trećeg“), ali samo Živković ima unikatnu poziciju „člana“. On je i dalje član DS, mada je prema matičnoj partiji danas suroviji i od Vučića. Živković nije otišao u LDP, nije osnovao sopstvenu frakciju ili partiju, nije otišao ni u politički manastir. Žestoko kritikuje vrh DS i njenog nikad jačeg lidera, iako nema realne šanse da skoro preuzme vlast u DS, niti se u tom moralnom resantimanu nazire neka suštinski različita vizija Srbije i DS od Tadićeve.
Pa valjda je i puritancu Živkoviću jasno da nema nikakvih „novih snaga“, već da se koalicije prave ili sa SPS, ili sa Tomom i Koštunicom. I da je upravo Tadićeva zasluga što su demokrate sve manje koaliciono zavisne. Što ne znači da mnogima u DS nije simpatično to što bivši premijer govori, što podseća na statut i moral, i što je verovatno njegova investicija za budućnost do koje će, kako sad stvari stoje, trebati dosta strpljenja. Dakle, Živković radi sve što je netipično za srpske (pred)političke navike. I to sve ima smisla samo dok je „član“ i dok nekog iritira tim statusom. Ispade kao da Živković iz inata neće iz DS, a ovi iz inata neće da ga isključe. Ali, to pored obostrane nelagode stvara izvesni politički dinamizam kojim se ne može pohvaliti nijedna druga partija. Niko sem DS nema ovakvog „člana“, a možda nijedna stranka sem DS i ne bi mogla da ga istrpi. Živković je, sigurno ne manje nego i Boris i Čeda, legitimni „čuvar nasleđa“ (Đinđićevog). Inicijativu Glavnom odboru stranke on je potpisao nekadašnjim izbornim sloganom „Pošteno“, valjda da naglasi da DS nije liderski „grinfild“ projekat. Mada, valja podsetiti da je posle te kampanje „Pošteno“ Đinđić napravio turneju po Srbiji čija je jedna od intencija bila da bi i SPS-u i Miloševiću bilo pametnije da poslušaju, pa i koaliciono i premijerski, i njega i DS. I to ne treba da bude tabu. Ili smo mi pogrešno razumeli slušajući tada Đinđića. Kad je već moderno da se spekuliše čak i da li bi Nikola Pašić prihvatio Euleks, šta mislite da li bi Đinđić danas napravio koaliciju sa SPS ili bi prepustio Koštunici premijerski het-trik. To, da li bi Đinđić potpisao Deklaraciju o pomirenju je već retoričko, pa i neukusno pitanje, što opet ne menja mnogo pragmatičnu suštinu koja nije samo pukog koalicionog inženjeringa, jer postoji doza srdačnosti koja se ne može tek tako simulirati. Posebno od glumaca mnogo lošijih od Ralfa Fajnsa.
