Ако замислим споменик истој личности на истом месту у виду замашне јарко црвене спирале, онда је овај златан. Спирала не долази у обзир.
Иста спирала на истом месту као апстрактна форма с апстрактним именом (Будућност, Црвена мисао, Сјајна спирала, и сл.) - зашто да не, само - у зависности од величине, да не поклопи и угуши Трг.
Око педесет година у Србији нису грађени класични споменици важним историјским личностима, већ у најбољем случају недоличне бисте, многи су чак и уклоњени, занемарени, разлупани, или су нестали без трага. Било је тога и пре због окупација и династичких суревњивости, али тако дуго и доследно - не. Подизани су споменици различитих стилова махом наметнутим и, показало се, незаслужним личностима и догађајима. Има изузетака, наравно.
Отуда постоји велика потреба да се надомести та зјапећа празнина у визуелном, симболичко-значењском, историјском, националном, уметничком и цивилизацијском пољу.
Београд не може бити европска метропола са само једним коњаничким спомеником. Без достојних споменика својим краљевима, принцезама, војсковођама, градоначелницима, инжињерима, научницима, просветитељима, законодавцима, уметницима, анонимним јунацима.
За попуњавање те празнине су најбољи реалистички споменици. С изузецима, када се роди талент ван устаљених оквира и токова, као што је Небојша Митрић и његов некласични споменик на Тврђави, који заслужује много бољи постамент и корекцију позиције. Када је споменик оригиналан и добар у пуном значењу тих речи, стил није толико битан, сам је себи стил.
Савременом Ђинђићу се може подићи споменик у било ком стилу, али, дуго занемареним српским војводама је најбоље и најсигурније, зна се какви, јер смо жељни да их видимо баш онакве какве их колективним знањем и (о)сећањем замишљамо и представљамо, реалистички. Као вид одуживања и коначног признања. Без нових интерпретација, јер су потпуно непотребне, нико их не жели.
Наравно, савремени споменици новим идејама и искуствима се истовремено подижу као и другде, друкчије би опет било насиље над колективном потребом за изражавањем савремених вредности и представа.
Споменик Стефану Немањи је нова врста споменика код нас, и то представља вредност. По идеји, постаменту, величини. Он нам даје класичну фигуру која ће можда постати архетип у његовом представљању, довољно је добра за то. Мада, јавност ће дати коначни суд. Пошто то није његов стваран лик, који би био довољан сам по себи као у случају историјских личности горе споменутих, нова врста постоља и богатство детаља представљају допуну том недостајућем идентитету, и као такви имају смисла.
Величина и изглед. У почетку сам био и сам у чуду. Како је време одмицало, споменик добијао своје делове у простору, на лицу места је све боље пристајао Тргу. Испод стуба с Адмиралом Нелсоном на Тргу Трафалгар исто морате потпуно да искривите главу да бисте га (тешко) видели горе. Исто у Барселони у дну Ла Рамбле према Луци стоји споменик Колумбу, на веома високом металном стубу у средишту кружног тока. Онај први има у подножју чувене лавове, овај други исто тако богате украсе.
Наш споменик ће имати огледала и рефлекторе као обележје савремености. Тек ћемо видети како ће то изгледати.
Мало који споменик изгледа једнако добро са свих страна, сем оних предбарокних као што су ЂамБолоњини у Аули Ланцети у Фиренци, или других барокних - обично видите коњску задњицу и леђа војничког капута са супротне стране. И Микеланђелов Давид има непропорционалне шаке и нехеројско лице ...
Тако је и овде, споменик ће имати своје лице и леђа, и стране. Можда све на крају добро легне као вишестрана целина, можда не. Али, јесте и довољно класично, и довољно иде у корак с временом, и довољно је ново и друкчије за Београд, на великом тргу који је новог облика и нових, облих линија у партеру. Замислите све друге тргове у Београду, и овај јесте по свему томе нов и различит. Како год друкчије да замислите Трг, био би мање нов и изазован, мање осликавао савременост и нашу тежњу да одамо признање прошлости и ухватимо корак с модерним временом.
Пука реалистичка (личности којој не знамо лик?) фигура на класичном постаменту очекиваних димензија би највероватније подсећала на Цара Романова у Девојачком парку, а сјајна црвена спирала као Стефан Немања - сачувај Боже!
Мислим да треба да будемо задовољни, уза све разлике у укусу и праву на појединачно мишљење. Споменик познатог страног уметника, занатски добро изведен, довољно маркантан како за Београд, тако и за Србију, представља у пуном смислу добар, чак и одличан, веома прихватљив одраз савременог тренутка српске државе и друштва у том пољу.
Друге стране целе приче ћемо овај пут оставити - по страни.
Иста спирала на истом месту као апстрактна форма с апстрактним именом (Будућност, Црвена мисао, Сјајна спирала, и сл.) - зашто да не, само - у зависности од величине, да не поклопи и угуши Трг.
Око педесет година у Србији нису грађени класични споменици важним историјским личностима, већ у најбољем случају недоличне бисте, многи су чак и уклоњени, занемарени, разлупани, или су нестали без трага. Било је тога и пре због окупација и династичких суревњивости, али тако дуго и доследно - не. Подизани су споменици различитих стилова махом наметнутим и, показало се, незаслужним личностима и догађајима. Има изузетака, наравно.
Отуда постоји велика потреба да се надомести та зјапећа празнина у визуелном, симболичко-значењском, историјском, националном, уметничком и цивилизацијском пољу.
Београд не може бити европска метропола са само једним коњаничким спомеником. Без достојних споменика својим краљевима, принцезама, војсковођама, градоначелницима, инжињерима, научницима, просветитељима, законодавцима, уметницима, анонимним јунацима.
За попуњавање те празнине су најбољи реалистички споменици. С изузецима, када се роди талент ван устаљених оквира и токова, као што је Небојша Митрић и његов некласични споменик на Тврђави, који заслужује много бољи постамент и корекцију позиције. Када је споменик оригиналан и добар у пуном значењу тих речи, стил није толико битан, сам је себи стил.
Савременом Ђинђићу се може подићи споменик у било ком стилу, али, дуго занемареним српским војводама је најбоље и најсигурније, зна се какви, јер смо жељни да их видимо баш онакве какве их колективним знањем и (о)сећањем замишљамо и представљамо, реалистички. Као вид одуживања и коначног признања. Без нових интерпретација, јер су потпуно непотребне, нико их не жели.
Наравно, савремени споменици новим идејама и искуствима се истовремено подижу као и другде, друкчије би опет било насиље над колективном потребом за изражавањем савремених вредности и представа.
Споменик Стефану Немањи је нова врста споменика код нас, и то представља вредност. По идеји, постаменту, величини. Он нам даје класичну фигуру која ће можда постати архетип у његовом представљању, довољно је добра за то. Мада, јавност ће дати коначни суд. Пошто то није његов стваран лик, који би био довољан сам по себи као у случају историјских личности горе споменутих, нова врста постоља и богатство детаља представљају допуну том недостајућем идентитету, и као такви имају смисла.
Величина и изглед. У почетку сам био и сам у чуду. Како је време одмицало, споменик добијао своје делове у простору, на лицу места је све боље пристајао Тргу. Испод стуба с Адмиралом Нелсоном на Тргу Трафалгар исто морате потпуно да искривите главу да бисте га (тешко) видели горе. Исто у Барселони у дну Ла Рамбле према Луци стоји споменик Колумбу, на веома високом металном стубу у средишту кружног тока. Онај први има у подножју чувене лавове, овај други исто тако богате украсе.
Наш споменик ће имати огледала и рефлекторе као обележје савремености. Тек ћемо видети како ће то изгледати.
Мало који споменик изгледа једнако добро са свих страна, сем оних предбарокних као што су ЂамБолоњини у Аули Ланцети у Фиренци, или других барокних - обично видите коњску задњицу и леђа војничког капута са супротне стране. И Микеланђелов Давид има непропорционалне шаке и нехеројско лице ...
Тако је и овде, споменик ће имати своје лице и леђа, и стране. Можда све на крају добро легне као вишестрана целина, можда не. Али, јесте и довољно класично, и довољно иде у корак с временом, и довољно је ново и друкчије за Београд, на великом тргу који је новог облика и нових, облих линија у партеру. Замислите све друге тргове у Београду, и овај јесте по свему томе нов и различит. Како год друкчије да замислите Трг, био би мање нов и изазован, мање осликавао савременост и нашу тежњу да одамо признање прошлости и ухватимо корак с модерним временом.
Пука реалистичка (личности којој не знамо лик?) фигура на класичном постаменту очекиваних димензија би највероватније подсећала на Цара Романова у Девојачком парку, а сјајна црвена спирала као Стефан Немања - сачувај Боже!
Мислим да треба да будемо задовољни, уза све разлике у укусу и праву на појединачно мишљење. Споменик познатог страног уметника, занатски добро изведен, довољно маркантан како за Београд, тако и за Србију, представља у пуном смислу добар, чак и одличан, веома прихватљив одраз савременог тренутка српске државе и друштва у том пољу.
Друге стране целе приче ћемо овај пут оставити - по страни.
