rasho62":86vy535v je napisao(la):
Причи никад краја!
Зума. У потпуности подржавам све што напишеш. Питање: ко је тај што ће се одушевити визуром Београда и нахранити душу погледом са Саве? Да ли су то туристи, риболовци или посада шлепа у пролазу? Истини за вољу, мени, поглед из правца НБГ на стари део уопште није фасцинантан, и до сада га никада нисам сликао. Једина тачка која привлачи позитивну пажњу је Храм Светог Саве.
Ако је потребно сачувати визуру због туриста који ће Београд гледати са Саве, мој одговор је не треба. Они тачно знају, из неких проспеката још из доба СФРЈ, тачно знају шта ће гледати у Београду. Опет мислим веома мало. Појешће порцијицу роштиља, попити киселу воду и назад на крузер.
Значи, Београд неће изгубити ништа значајно заклањањем погледа у предјелу Савског амфитеатра гледано из угла просјечног туристе са крузера.
Домаћи ни до сада нису нешто посебно обраћали пажњу на визуру града, њима је свеједно како и шта ће видјети.
Puno je o tome bilo reči, pa nema smisla ulaziti ponovo u sve to. Ali pošto je davno bilo, evo kratke rekapitulacije sa dodatkom neophodnih slika, inače ništa neće biti jasno.
Vizure su bitne sa reke, sa šetališta pored reke, sa mostova, sa par vidikovaca kao što je Kalemegdan, sa okolnih brda ili nekih ulica pod nagibom, ali pre svega iz hiljada stanova i poslovnih prostora na višim spratovima razbacanim po čitavom gradu. Nevolja sa gradnjom u Savskom amfiteatru je što je u samoj sredini svega, u žiži kružne udoline koja je vidljiva sa svih strana pa, šta god da se napravi u jednom takvom geometrijskom središtu, svima je na putu i svima smeta. Odakle god da se pogleda. Pravi neprovidni zid koji je svima previše blizu, pa zaklanja mnogo više nego što će biti lako progutati kao "neizbežno". Zbog toga je to poslednje mesto za visoke zgrade.
Nije stvar samo u lepoti. Bitna je i osnova vizuelnog identiteta grada. Ono što osećaš kao bitnu tradiciju koja te vezuje za sve ostale koji su tu ranije živeli, i ono što će tvoje potomke vezivati za neke poglede koje si i ti nekada imao dok si bio živ. Neka konstanta koja se kroz sve provlači i koja je elementarna, nepromenljiva, nezavisna od mode i trenutka, nešto što Beograd jeste. Takvih stvari se ne smemo olako odricati.
Za mene je deo identita Beograda pre svega neometan pogled na topološke karakteristike zemljišta, na dve reke i tesno napakovan skup blagih uzvišenja i brda koji gradu daje izrazitu i neponovljivu prostornu dinamiku i izraženu dubinu. Druga važna karaktetistika Beograda mi je neverovatno eklektičan i haotičan skup boja, arhitektonskih stilova, oblika i tekstura. Vi u starom Beogradu NEMATE dve iste zgrade, ili čak približno iste, a da su jedna do druge (a maltene i da su bilo gde. Sve sam unikat). Kad se ovaj fantastičan skup vizuelnog izobilja, jedne divlje i životne raznovrsnosti, kombinuje sa pomenutom prostornom dinamikom, pa i sa dubinom prostora koju ona naglašava, dobija se jedna raskošna, razasuta 3D struktura koja je pravo bogatstvo i praznik za oči. Lepota postoji u raznim oblicima. Ovo je jedan od njih. Možda ne liči na klasičnu lepotu, ali je posebna i Beograđani su se odavno identifikovali sa njom. Zakloniti ovo bogatstvo, ili ga učiniti malim, beznačajnim i jeftinim u pristutvu geometrijskih kolosa maksimalno redukovane spoljašnjosti, bila bi prava tragedija. Upravo je to ono čime bi se urbanista trebao baviti. Dve potpuno nekompatibilne estetike i funkcionalnosti se moraju prostorno razdvojiti tako da svaka dođe do punog izražaja na mestu koje je idealno za nju. A ne ovako.
Kao ilustracija evo slučajnog izbora slika, bez nekog redosleda, da bi se videlo koliko je ovo ustvari vizuelno bogat pejsaž, i kakva bi ogromna šteta bila da se prosto iseče i zakloni u samom središtu. Zaboravite na trenutak na klasičnu, akademsku, svedenu i umivenu lepotu. Ovo je nešto drugo.
