Nisam siguran da li je ovo bilo, ali bi bila šteta da promakne jer je jasno i jednostavno napisano.
Javna infrastruktura, privatni profit
Jelena Lalatović 06.05.2015.
Aktualna vlade Srbije svoju popularnost gradi na pažljivo stvaranom dojmu odlučnih reformskih zahvata. Neizostavni dio te agende su i ambiciozni infrastrukturni projekti u glavnom gradu. No sukladno općoj politici ove vlade, i izgradnja infrastrukture ovisi o tzv. javno-privatnim partnerstvima, a odlučnost u realizaciji projekata manifestira se uglavnom kao poticanje privatnih na štetu javnih interesa.
Uobičajeni neoliberalni diskurs nastoji da javni sektor prikaže kao problem, tj. recidiv socijalne države koji treba prevazići. Tako zagovaranje štednje i “racionalizacije” uvek podrazumeva i afirmativni pogled na privatizaciju, koju apologeti neoliberalizma najčešće opravdavaju izmaštanom distinkcijom između “dobre” i loše privatizacije. Ukidanje javnih servisa se u sklopu tranzicionih politika u zadnje vreme češće uspostavlja postepeno, putem specifične (i trenutno veoma aktuelne) sprege države i privatnog kapitala – tzv. javno-privatnog partnerstva.
To je “partnerstvo” i terminološki problematičan pojam, jer pretpostavlja ravnopravnu saradnju između javnog i privatnog sektora, ali u praksi se svodi na uvećanje privatnog profita, dok eventualne gubitke snosi javni sektor. Eksponirani projekat predstavljen kao javno-privatno partnerstvo, iako se zapravo radi o klasičnom primjeru autsorsinga, za vreme prethodne vlasti bilo je uvođenje BusPlus naplatnog sistema u javni gradski prevoz što je, umesto najavljivane efikasnosti u naplati usluga, rezultiralo dodatnim subvencionisanjem privatnih prevoznika. Srpska napredna stranka nastavila je istom trasom u ambicioznim infrastrukturnim poduhvatima koji uključuju izgradnju novih mostova na obilaznici oko Beograda, koncesiju aerodroma Nikola Tesla i izmeštanje železničke stanice iz centra na prolaznu stanicu Prokop.
Prvi zajednički imenitelj pompezno najavljivanih infrastrukturnih zahvata jeste njihov način finansiranja koji se predstavlja kao javno-privatno partnerstvo. Područje infrastrukture posebno je pogodno za legitimiziranje ovakve forme privatizacije, jer obuhvata servise koje svakodnevno koriste stotine hiljada ljudi, zbog čega je njihova slabija funkcionalnost lako uočljiva i teško podnošljiva. No neefikasnost javnih servisa koji se tiču prostorne pokretljivosti, posledica je nedostatka političke volje svake vladajuće garniture da umesto osnaživanja kapitala ulaže u javna dobra, a ne posledica nesposobnosti države da upravlja tim servisima.
Investitor ex machina
Iako je svest o opasnostima raznih formi privatizacije javnih usluga relativno raširena (npr. slučaj BusPlusa gde je nakon privatizacije poskupela cena karte), nezadovoljstvo nefunkcionalnošću postojećih javnih servisa njihovu privatizaciju čini prihvatljivijom. Problemi koji postoje u javnom servisu lako se objašnjavaju navodnim nedostatkom državnog novca, što znači da je državi potrebna potpora privatnog kapitala. Javno-privatno partnerstvo posebno je pogodno za posredno afirmisanje interesa kapitala, jer izgleda kao kompromisno rešenje. Ono održava privid efikasnosti i progresa s jedne, kao i privid državne inicijative i intervencije sa druge strane. Zbog toga ga vlast koristi i kao retorički legitimacijski alat za razne oblike privatizacija i kad se ne radi o javno-privatnom partnerstvu u strogo tehničko ugovornom smislu. Neosporno je da ovaj vid “saradnje” između javnog i privatnog sektora umnogome reprodukuje jedan od omiljenih neoliberalnih mitova – mit o investitoru ex machina, čiji upliv spasava od “tavorenja na državnim jaslama”.
No dogovor između vlasti, koje bi trebale da štite javni interes, i investitora, koje svaka neoliberalna vlada nastoji da privuče jeftinom radnom snagom i pogodnostima na štetu državnog budžeta, najčešće se ispostavlja kao problematičan i na granicama legalnog.
Nastavak na:
http://www.bilten.org/?p=6596