“Stvarnosna arhitektura” u kolevci državne hajdučije
O naopakim tokovima najnovije urbanističko-arhitektonske prakse glavnog grada, načinu sprovođenja u delo projekta “Beograd na vodi”, kao i za Beograd neophodnim, a zanemarenim projektima, razgovaramo sa arhitektom Dragoljubom Bakićem, članom Upravnog odbora Akademije arhitekture Srbije.
Razgovor vodio: Veljko Pajović
Kako struka gleda na nicanje prvih objekata u zoni “Beograda na vodi”?
Gradnja ovako visokih objekata, u neposrednoj blizini reke je, pored svih ostalih grešaka i besmislica koje su se događale oko “Beograda na vodi”, između ostalog, apsolutno neisplativa misija. To pokazuje i izrada temelja za prva dva objekta visine 20 spratova. Na terenu sa izuzetno visokom kotom podzemne vode i muljem visokim dvadeset metara još od, verovatno, Bare Venecije. Bilo je potrebno da se pobije sedamsto šipova i betonskih bareta dugačkih po 30 metara. Zarad ovih dvadeset nadzemnih spratova, izlivena je od betona podzemna kuća od deset spratova. To je trajalo dva i po puta duže nego što je bilo predviđeno, samim tim će i dva i po puta skuplje da košta. O tome se ne govori, s obzirom da se sve oko “Beograda na vodi” sprovodi u dubokoj konspiraciji i totalnoj netransparentnosti, a tvrdi se da se se radi o javnom interesu.
Građani na postojećoj maketi “Beograda na vodi” ne vide ove kule, odnosno dva objekta u izgradnji? Stvara se konfuzija šta će sve tamo da se gradi?
Nema konfuzije, projekat jednostavno ne postoji, nema plana po kome se zida. Odnekuda dolaze neki projekti za izgradnju nekih kuća i naknadno se ubacuju u maketu. Centralna zona Beograda se gradi bez plana. Ja bih ove dve kuće uz reku Savu označio kao najtipičniji primer novog pravca u urbanističko-arhitektonskoj praksi glavnog grada, nazvao bih ga „stvarnosna arhitektura“, jer na upečatljiv način govori o našoj stvarnosti, o opštem stanju u našem društvu. I ne samo ove dve kule, već čitav projekat “Beograd na vodi” i način na koji se on sprovodi u delo, predstavlja paradigmu urušavanja svih vrednosti i propasti društva i države, a sada i naočigled svih građana.
Posmatrajući sa beogradskih mostova, zatvara se pogled na grad iz tih pravaca…
Iz svih mogućih pravaca. Zarad pogleda stotinak njih, vi brutalno zatvarate pogled na Savu hiljadama drugih. Treba samo stati na sredinu između hotela Moskva i hotela Balkan i pogledati kako se taj monstrum isprečio pogledu, sa Terazijske terase, na Savu, jednom prospektu koji su čuvale i o kome su promišljale generacije beogradskih arhitekata, da bi se pojavili ljudi sa strane da tu sazidaju betonske zidove. Ili stanite na ugao Lomine i Kameničke ulice, kod pijace Zeleni venac, i pogledajte niz kaldrmu Kameničke, uplašićete se od onoga što ćete ugledati.
Niko do sada nije zidao direktno uz obalu, prostor i sa leve i sa desne obale strane Save bio je slobodan.
Od građana je otet najvredniji deo Beograda, njegova centralna zona, koja podjednako zahvata i levu i desnu obalu Save, koja je smisleno čuvana kroz generalne urbanističke planove. Deo priobalja pripada svim građanima. Ono je, iako opšte dobro, palo kao plen u ruke privatno- javnog partnerstva i zarad njegovog interesa okupirano, oskrnavljeno, uništeno. Nisu počinjena samo krivična dela, počinjen je zločin prema gradu, bez mogućnosti da se bilo šta ispravi. Kada je bilo vremena da se ispravi, Akademija arhitekture Srbije, kao najkredibilnija i najozbiljnija naučno-stručna institucija, s obzirom na njeno članstvo, upozorila je na vreme, još pre više od dve godine na greške koje se čine i kakve će posledice da nastupe. Javno smo skrenuli pažnju onima koji, sa pozicija vlasti, donose stručno veoma sporne odluke, kao i čitavom građanstvu, i na teme tehničkih i finansijskih aspekata i zamašnost infrastrukturnih priprema zemljišta. Nažalost, bili smo ignorisani.
Sa gradilišta “Beograda na vodi” stalno se ispumpava voda?
To je visoka kota podzemne vode koja stalno nadolazi, u taj prostor slivaju se potoci sa beogradskih brda. Teško je graditi na takvom terenu, to je, uz mulj i blato koje tu stoji decenijama, pre svega neisplativo, i zato je potrebno neprekidno ispumpavati vodu.
Tamo se dešava jedna vrsta hajdučije i kada jednom hajdučija prođe, ona se nastavlja i na drugim lokacijama, na Voždovcu, u Rajićevoj, u srcu Knez Mihailove, pri dnu Kneza Miloša gde narasta budući tržni centar koji, kada ga uporedite sa konkursnim radom, videćete kako se taj mastodont udebljava i nadziđuje.
I umesto da se gradi ono što je Beogradu potrebno, počev od kanalizacije, fabrike otpadnih voda u Velikom Selu, jer smo jedini glavni grad u Evropi koji nema fabriku za prečišćavanje otpadnih voda, umesto da završavamo šest spratova Kliničkog centra, da završavamo staničnu zgradu iznad železničke stanice Prokop, gradske vlasti se bave besmislicama – prave muzičku fontanu na Slaviji, najavljuju tramvaj na Terazijama, planiraju gondolu od Kalemegdana do Ušća… Nadam se da će za sve ovo jednom neko i odgovarati.
Kada govorite o važnim radovima u Beogradu, kakvo je vaše viđenje izgradnje metroa?
Metro je posebna priča, ako već grade ovakav “Beograd na vodi”, prvo je trebalo graditi metro. Projekti za metro napravljeni su još pre pola veka, a o metrou samo pričamo kada nam zatreba, a u stvari se ne događa ništa. I sve se kod nas dešava uz opšti muk. Jeste, bilo je protesta, ali pravi protesti treba da se dogode na izborima, samo potezom olovke. Dok se to ne dogodi, obraz javnog mnjenja čuva jedna grupa mladih ljudi okupljena u inicijativi „Ne davimo Beograd“. Njihov konačni uspeh smatram nacionalnim interesom prvog reda.
preuzeto sa:
http://aas.org.rs/stvarnosna-arhitektura-u-kolevci-drzavne-hajducije/
