Vožd je objavio link na ovaj tekst u drugoj temi, ali mi se čini da je previše važan da bi ostao samo kao eksterni link, i da mora da se ponovi baš ovde. Iz čitavog niza problema projekta BNV ja bih po važnosti izdvojio upravo nameravanu drastičnu promenu jednog tradicionalnog prisnog odnosa Beograđana prema svojim rekama, nešto što je, iako van javnog i zvaničnog, ipak suštinski definisalo duh grada kroz čitavu njegovu istoriju. Ne treba da nas zavara gomila koloseka i idustrije koja je u 19. i 20. veku tu našla svoje mesto. Sama obala reke, odnosno neposredni kontakt ljudi sa vodom je uvek bio u dobroj meri neometan i slobodan. Ako zgrade i nisu bile na reci, ljudi jesu. Obratite pažnju na socijalni, klasni i pogotovo kulturni aspekat jednog ovakvog slobodnog, dinamičnog i nestruktuiranog prostora koji je u znatnoj meri doprineo tom posebnom Beogradskom duhu. Kod Andrića sve to naravno prerasta i u sasvim opšta civilizacijsko-filozofska razmišljenja. Predlažem da tekst obavezno pročitate pošto se zaista ne radi samo o Andriću. On je samo imao tu sposobnost da vidi, shvati i opiše ono što su ostali prosto živeli.
Андрићев живот на обали реке
Отвореност друштва међуратног Београда, које није марило за класне разлике, социјална опуштеност, тако типична за престоницу у коју су се сливали дошљаци из целе земље, разумевајући је одмах као свој град ‒ били су највидљивији и најочигледнији управо на Сави.
Било је то место на којем нису важила крута правила етикеције и строгoг грађанског бонтона ‒ простор одмора и интензивног живота многих генерација из свих слојева разноликог београдског друштва; зелена оаза где су скровит и скрајнут, аутентичан и природан живот могли да, једни уз друге, воде аласи и министри, спортисти и дипломате, писци и домаћице, домаћини и боеми, мушкарци, жене и деца, породице и самци, бекрије и усамљеници, трговци и професори универзитета, дангубе и људи од каријере, ситне занатлије и индустријалци, мангупи и свет од реда и поретка ‒ мали и велики људи свих сталежа. Са оделом које би на савској обали скинули са себе, одбацивали би и градске обавезе, тегобе свакодневице, ослобађајући и своју мисао и своје тело.
У тексту „Неуспех на позорници", сећајући се дебакла који је доживео као ученик, премијерно ангажован као глумац, Андрић призива у сећање Саву, тај споредни, али важни колосек свога живота: „Кад бих говорио о свом таквом колосеку, ја бих морао говорити о својој страсти за водене спортове, која се у мом конкретном случају може назвати једном речју ‒ Сава. Иза те речи крије се читав један свет и један добар део живота. Сунчање, купање, пливање, веслање, пецање, лоптање.
И не само то него и дугогодишњи додир са оним светом који обитава савску обалу од Макиша до железничког моста и који живи на води и од воде. Сава, са свим оним што ми је она у току многих година под разним видовима пружала, од игре и сунца, до дружења и пријатељевања са занимљивим и блиским људима на њеним обалама и адама - била је, да тако кажем, мој главни ʼспоредни колосекʼ".
Тешко да би уверљивији и пунији живот на Сави Андрић могао да да у приповеци „Зеко" без сопственог, аутентичног савског искуства.
У другој глави приче, у којој главни јунак Исидор Катанић, звани Зеко, започиње алтернативни а истински живот, на путу спознавања свог правог места у свету, Андрић се сасвим природно могао ослонити на доживљено и проживљено. И за Зеку, као и за његовог творца, Сава је била чаробан тропски предео у којем је живот био лакши, мање стешњен и слободнији. Насељен необичним индивидуалностима, Андрићев савски живот био је, несумњиво, оно богато поље грађе из које су се изнедрили ликови његових савских јунака - капетан Мике, бившег капетана прве класе у пензији, или газда Станка, закупца јавног купатила филозофског назива „И то ће проћи". Без искуства које је стекао између железничког насипа и купатила код „Шест топола", од модерних веслачких клубова до безимених кафаница, на савским шајкама и сплавовима, Андрић не би тако јасно могао дати слику кафеџије Наума, рибара Свете, лађара Милана Страгарца, дрводеље Ивана Истранина и његове жене, крадљивице Маријете, ковача Ђоке или механичара Карла Земунца.
Посматрајући током летњих месеци сву шарену гомилу савских посетилаца који траже одмор, забаву, заборав или смисао живота, Андрић је могао замислити и у своје дело преточити „све облике могућег београдског живота, чудног и необичног, често апсурдног, а увек снажног и привлачног".
Јутро после стварања света
Зуко Џумхур посебно је истицао Андрићеву љубав према Сави: „Иво је тада говорио да су му ваљда најсрећнији дани у животу били пре рата, када је као мали чиновник Министарства иностраних дела, у коме је радио двократно, у подне долазио трамвајем до Чукарице, да би се окупао на Сави и ручао у једној од аласких колиба свежу рибу." Једном приликом, шетајући савском обалом која је личила на прашуму, уз чисту и зелену речну воду, Андрић му је рекао: „Тако, Зуко, замишљам прво јутро после стварања света."
http://www.rts.rs/page/magazine/ci/stor ... -reke.html
