Pročitao sam juče Bakarecov tekst i hteo da ga prokomentarišem na forumu, ali nisam imao vremena. Studiozna analiza Bakareca i vrlo kvalitetni zaključci. Samo bih prigovorio zašto sa tolikim zakašnjenjem (bar 15 dana, a ko ne i 20), jer se radi o čoveku iz javnog života, upućenog u problematiku lokalne samouprave. Dok se mi ovde polomismo da splasnemo nadolazeće ludilo, Bakarec čeka i oglašava se tek sada. Na tako velike laži poput Beograda na vodi, mora se reagovati odmah, jer ludačka laž vešto plasirana medijski, proizvodi svoj pogubni uticaj kao požar. Ljudi bez kritičke analize, veoma obrazovani, odmah upijaju informaciju, i primaju je zdravo za gotovo kao istinu. Posle tog top spina, normalan čovek može samo pnaično da maše rukama i vrišti: aman neće se ništa izgraditi, sve je ogromna laž, ali ljudi te odmah dočekaju sa odgovorom: ma nije gledao sam na televiziji gradiće se sigurno, već su napravljeni planovi i slične budalaštine.
Igra kod tih velikih laži sastoji se upravo u tome da kad tako masno i beskrupulozno slažeš i to nešto tako veliko, kod čoveka koji te nekritički sagledava, izazivaš verovanje upravo zbog njegove moralnosti koja polazi od toga: pa neće valjda tako nešto da slaže? Međutim, trik je upravo u tome što nemoralan i beskrupulozan čovek upravo hoće tako nešto da slaže i spreman je na to. Pogotovo što u politici za tako izrečenu laž, uvek postoji opravdanje da to nije ustvari laž, nego da ublažimo na primer teško ostvariva ideja. I baš zato što je teško ostvariva, tj velika, kao i zbog toga što je neko njen kreator i nosilac, krije se njegovo lično opravdanje da takvu ludoriju i javno predoči. Tu se prelazi psihološka barijera savesti da se ustvari laže, već se iznošenje takve ideje pretvara u nešto pozitivno, napredno i reformsko, graditeljsko, moderno i razvojno, pa se stoga može i medijski eksploatisati. U krajnjem slučaju uvek se na kraju može reći: ja sam to hteo, ali sprečili su me drugi problemi, nisam uspeo da zapušim sve rupe i slično.
Zato se tako masno laže, kako to ja vidim iz moje perspektive, dok onaj koji laže smatra da verovatno čini neko dobro delo, a da je kolateral te ideje (ili laži) osvajanje glasova na izborima, pa kad su već došli, nije im se sad u zube gledati, zar ne? Ipak smatram da javni rad ne dopušta takvu nonšalanciju, već mora imati daleko viši i moralniji, tj iskreniji pristup.