Dobrih pet godina redovno pratim Beobuild forum i do sada nisam osećao potrebu da se registrujem smatrajući se nekompetentnim za učestvovanje u diskusijama, usled neposedovanja znanja kojima većina vas raspolaže. Po struci sam pravnik, pred polaganjem pravosudnog ispita.
Da je realnost u kojoj obitavamo makar i malo dalja od ovog bezumlja kojoj je sraman ugovor "pravna" potpora, danas bismo razgovarali o zaista najcelishodnijem postupanju vezanom za ovaj resurs kojim, kao grad i država raspolažemo. Arhitekte, gradjevinci i urbanisti, kojih medju vama ima podosta umesto opravdanih kritika jednom katastrofalnom projektu, davali bi potporu, makar i kroz konstruktivnu kritiku, projektu koji bi kao polazne osnove uzimao vrednosti za koje smo mislili da su nepovredive. Ukoliko one to i nisu bile, makar se moglo govoriti o tome da su uz izvesne koncesije endemskoj korupciji ipak nalazile svoj izraz u gradjevinskoj, urbanistickoj i arhitektonskoj delatnosti u prethodnim decenijama. Delatnostima koje su za mene civilizacijske i emancipatorske onoliko koliko je to i samo pravo.
Ustav je uvek iznad zakona, a zakon može biti u hijerahiji opštih pravnih akata ispod medjunarodnog ugovora ukoliko je pomenuti ugovor potvrdjen od strane zakonodavnog tela odnosne države. Pod medjunarodnim ugovorom smatram, kao pre svega politički osvešćeno biće, ugovore koje zaključuju subjekti medjunarodnog prava. Klasičan izraz toga jesu razne medjunarodne konvencije, kao vidovi multilateralnih ugovora koje medju sobom zaključuju države pod okriljem medjunarodnih organizacija, u prvom redu OUN. Pomenuti ugovori predstavljaju civilizacijski konsenzus, te im se stoga i priznaje primat nad unutrašnjim zakonima. Primer za ovu tvrdnju jeste Konvencija UN o pravima deteta. Oni uspostavljaju minimume kojih se države moraju pridržavati i koje ne mogu degradirati zakonodavmom aktivnošću, dakle političkom voljom vladajuće većine. U pitanju su ugovori medjunarodnog javnog prava. Naglašavam JAVNOG.
Što se ustava tiče, njihov primat se ne dovodi u pitanje, jer se mora poštovati manje ili više očigledna istina da je osnovni vid političkog angažovanja pojedinaca, a samim tim i ispoljavanja načela narodne suverenosti, država, a ne medjunarodna zajednica, šta god ona predstavljala. Ustav nije samo oličen u onome što očigledno proizilazi iz njega, već i u onome što predstavlja njegov DUH. Takvo tumačenje možda jeste tanano i delikatno, a jos češće i arbitrarno, ali ono nije rezervisano samo za sudije Ustavnog suda. Rezervisano je za sve one koji tvore suverenost, za sve NAS. Prema principima ideje društvenog ugovora, pojedinci su slobodni da svoju slobodu delom podrede državi koju organizuju već samim tim što nisu životinje. Vlast u ime njih vrše oni koji su dužni da vode računa o opštem, odnosno javnom interesu. Ukoliko oni to ne čine, njihovi VLASTODAVCI, odnosno narod imaju slobodu da ih RAZVLASTE sredstvima koja ne moraju formalno biti zakonita, a svakako ni ustavna. Ipak, takva sredstva mogu proizilaziti iz DUHA USTAVA . Dovoljna je samo kritična masa. Ovakav metod mora biti shvaćen kao ultima ratio, odnosno kao krajnje sredstvo.
Dakle, kao sredstvo koje se aktivira kada sva ostala sredstva zakažu. Prema tome, ukoliko se grubo vredja princip primata javnog interesa nad privatnim interesom od strane onih koje je narod ovlastio da na najbolji način vode računa o javnom interesu, onda se društveni ugovor raskida. Nema legaliteta u striktno formalnom smislu, ali on suštinski postoji jer je pomenuti društveni ugovor, onakav kakvim ga je i Ruso definisao, temelj svakog Ustava. Nije u skladu sa prethodno navedenim demokratskim principima, jednako tretiranje Konvencije UN o pravima deteta i jednog komercijalnog ugovora izmedju strana od kojih jedna nije subjekt medjunarodnog prava. Ako li ja nisam u pravu, onda je pravo duboko kontaminirano.
Naravno, i sama privatna svojina nije uvek svetinja. Ona se štiti od neopravdanih nasrtaja, ali se i njoj strogo zabranjuje invazivan odnos prema javnoj svojini. Delija je u pravu kada spominje vojsku, premda mi se čini da je u pitanju romantičarsko zanošenje. Ipak, on savršeno dobro razume i društveni ugovor i narodnu suverenost. Ovakvo moje rezonovanje možda protivureči pravu, ne smatram se Bog zna kakvim pravnikom, ali ono ne protivureči onome radi čega pravo postoji. Izvinjavam se ako sam nekom od vas oduzeo nekoliko dragocenih minuta života ovim traktatom. Hteo sam samo da pojasnim suštinske pravne aspekte ovog problema.
