Pretpostavljam da je ključ pravnog tumačenja ipak u ovome. Svaki organ vlasti koji donosi bilo kakve odluke je dužan da poštuje sve zakone, i to je njegovo neotuđivo pravo, a ne samo dužnost. To proizilazi iz same činjenice da baš ON donosi odluku, a ne neko drugi. Saglasnosti specijalističkih agencija su potreban, ali ne i dovoljan uslov za donošenje odluke. Ako železnica kaže da što se njih tiče nema smetnji, to po formi nije tumačenje ZAKONA koji železnica ima ekskluzivno pravo da tumači, nego mišljenje o TEHNIČKIM, stručnim aspektima nekog složenog sistema, a ne o pravnim. Time sud o ispunjenosti nekog zakona nije ekskluzivno prenet SAMO na njih, a oduzet svima drugima. Smisao traženja njihovog mišljenja je obezbeđenje u slučaju da su svi zakoni ispunjeni, a ipak postoje tehnički ili organizacioni problemi o kojima samo oni mogu da znaju nešto. Ili da nisu ispunjeni, ali da samo oni mogu to da vide. Ali ako oni, pa i svi drugi, sem organa koji donosi odluku, kažu da je nešto u redu, to i dalje NE ZNAČI da je onaj ko donosi odluku pravno u obavezi da donese samo odluku koja proizilazi iz skupa mišljenja koje je dobio. To je bila samo pomoć, a ne odluka, inače ne bi bilo na njemu da je donosi. Time bi bio izuzet iz opšteg pravnog sistema i sveden na računarsku mašinu. On i dalje ima obavezu poštovanja svih pravnih normi (sem tamo gde iz samog zakona jasno ne proizilazi da li je on prekršen, nego je potrebno stručno znanje za takvu ocenu). U pitanju je logička opearcija "I" (AND), a ne ekskluzivno pravo tumačenja zakona. Dakle ako se samo jedan ne složi, ne može. Da bi moglo, moraju SVI da se slože (da je nešto moguće i legalno). Tako da je Delija u pravu.