I meni je cela ova priča o radovima bila zbunjujuća sve dok mi nije palo na pamet da razmislim sta su sve do sada radili i kojim redosledom. Posle toga je bilo lako da se ceo film odvrti unazad i shvate motivacije koje su ovde u igri. Sve što se radi između Brankovog i Starog Savskog mosta ima jedan krajnje trivijalan zajednički okvir:
Abar sređuje prostor oko svoje kuće.
Setite se redosleda poteza. Prvo pod nekim, meni i dalje nepoznatim uslovima, on dobija zgradu Geozavoda kao svoje sedište. Za takve ljude, imidž je sve. Oni žive od toga. Privid ili ne, mušterije i poslovni partneri moraju biti zadivljeni kad dođu. Ma koliko ljudi na racionalnom nivou bili svesni toga, tako se ipak za nijansu manje misli o suštini problematične poslovne ponude i čitav projekat deluje pouzdanije, a nepoznate činjenice su, iako i daje nepoznate, bar okupane u lepšem svetlu.
Pošto je dobio najlepšu zgradu, sređuje prvo nju. Posle toga na red dolazi njena okolina. I to se radi sistematski. Kao i obično, zgrada ima četri strane, pa se sređuje jedna po jedna.
Naravno, prvo dolazi na red ulica ispred glavnog ulaza. Da bi sve izgledalo velelepnije, a lokacija Abarovog poslovnog sedišta dobila na važnosti, nije dovoljna obična ulica. Pogotovo ne Karađorđeva. Tako su uradili šta su mogli, pa je Abar ispred ulaza dobio kružni tok koji sugeriše poziciju na važnom trgu. Tako se dobija nešto manja gužva, vizuelno je uočljivije da je to raskršće ulica, a zgrada na raskrsnici bitnih gradskih tokova uvek izgleda važnija i skuplja.
Zatim je bila na redu ulica desno od ulaza, Travnička. Tu se dešava malo čudo. Naftaši izgleda najmanje od svih vole da pored svog stana vide benzinske pumpe. Možda ih to podseća da pare nisu zaradili veštinom, znanjem i trudom, nego su ih dobili kao nezaslužen poklon. Tako se desilo nešto što je verovatno jedinstveno u istoriji Beograda. Uklonjena je benzinska pumpa da bi se umesto nje zasadila trava! Ne zato što tu neko hoće nešto da zida, nego eto tako, park umesto pumpe. Ono što obični smrtnici ne mogu, Abar može.
Zadnja, dvorišna strana, je komplikovaniji slučaj, na koji se treba posebno osvrnuti, ali i tu su odmah započeli radove. Prvo su isterali parking autobusa Niš Ekspresa, pa su i tu krenili sa sređivanjem prostora.
Ono što je preostalo je naravno poslednja, četvrta strana zgrade Geozavoda, a to je baš Hercegovačka ulica koju sada ovako pompezno najavljuju.
Međutim, stvarno zanimljivi deo cele ove priče je po meni nešto sasvim drugo, pa je privremeno neophodna mala digresija. Kao što već znate, borba tajkuna za Beogradske obale i prostor oko njih, kao i svaka druga "strateška operacija" je nešto čemu prisustvujemo poslednjih desetak godina, i jedino što apsolutno ne zavisi od ekonomskog trenutka i odnosa ponude i tražnje prostora. Takođe, još neprivatizovanih preduzeća koja poseduju dobre placeve u gradu polako ponestaje, pa se borba prenosi i na otimanje javnih prostora od blaženo nesvesnih građana koji ne shvataju šta im se sprema.
Ova vlada ima veliki problem. Mora se sprovesti radikalna rekonstrukcija privrede da ne bi smo završili kao Grčka. To međutim znači da se pare moraju uzeti od naroda, a to za posledicu obično ima gubitak sledećih izbora. Zbog toga su kao svoj apsolutno vrhunski politički prioritet usvojili princip "
sveže pare po svaku cenu". Drugim rečima, od svakog voljnog investitora novac uzeti sad i odmah, bez obzira na eventualne štetne posledice koje bi se u perspektivi mogle pojaviti. Tako se prodajom PKBa prodaje maltene trećina budućeg građevinskog zemljišta Beograda, prodaje se Telekom, iako je strateški infrastrukturni i bezbednosni resurs (kao nekad mreža puteva), ide se toliko daleko da je prodata čak i dragocena Srpska kulturna zaostavština, filmski fond Avala filma. Ukratko, prodaje se sve za šta znamo, a sad se popisuje i kompletna državna imovina da bi videli za šta ne znamo, pa da se onda i to može prodati.
Ovo je ključni kontekst u kome se mora posmatrati projekat Beograd na vodi, dakle svež novac po svaku cenu. Jeftino rasprodajemo porodično blago zato što se u vladi misli da je u pitanju opšti rat u kome se ne može gledati na "nijanse", pa je ovo pitanje njihovog i državnog opstanka. Što je po njima naravno isto, jer državu niko drugi sem njih ne može "spasiti".
Da bi investitorima ulaganje para bilo što privlačije, osnovni koncept master plana Beograda na vodi je zato, uz veliki koeficjent izgrađenosti uz obalu, i potpuna privatizacija tih obala. Ne u smislu da ljudi tuda neće moći da prođu, nego da će kompletno uređenje i način korišćenja obale biti potpuno u funkciji interesa vlasnika obalske zgrade. On tu zarađuje pare, i sve drugo će biti podređeno tome. Neće se dozvoliti da obalski pojas ima svoj posebni i odvojeni identitet, niti da tu ljudi mogu komotno i bez smetnji da rade nešto drugo, nešto što vlasniku obalskog placa ne donosi novac. Prostor koji je namenjen javnim potrebama i ostaje izvan granica privatnog zemljišta je jednostavno isuviše mali za to. Obala se dakle vidi kao isključivo privredni resurs, nešto što zarađuje novac direktno, a ne indirektno.
Da se vratim sad samo prostoru između Brankovog i Starog Savskog mosta. U skladu sa opštim i verovatno unapred usmeno dogovorenim prinicipom privatizacije obale čitavog BNVa, to isto se planira i na ovom prostoru. Tako Abar u stvari smatra da onda i njegova zgrada Geozavoda treba da na sličan način ima ekskluzivno pravo da eksploatiše svoj deo obale (a ne samo da dominira okolnim ulicama) kao što se to planira u novom delu, uzvodno od mosta. Pošto je ona ipak prilično daleko od vode, izgleda da je usvojio neku hibridnu strategiju. Napravio je poseban objekat "Savanovu" na samoj obali, za uživanje, poslovne partnere (pokazuje im da ON u Beogradu stvarno ima prava na samu obalu reke) i usputnu zaradu koja počinje da pristiže odmah, bez čekanja, a zatim je u jednom širokom potezu rešio da ova dva objekta poveže u jednu funkcionalnu i logičnu celinu
tako što će da poruši sve što se nalazi između njih.
U Hercegovačkoj ulici se sada već lepo može vodeti da su svi objekti, od Geozavoda do Savanove, predviđeni za rušenje. Počevši od (sada prilično tesnog) dvorišta Geozavoda, pa nadalje.
Pošto Abaru ovo dvorište verovatno deluje previše klaustofobično, sve ove male zgradice se očigledno ruše.
Prva sledeća zgrada je još davno demolirana.
A uskoro su na redu i ove.
Između očišćenog parkinga na sledećoj slici i prethodnih zgrada, postoji samo još jedan objekat gde još uvek ima nekoga, ali se i oni verovatno spremaju da uskoro odu.
Zadnja strana zgrade Geozavoda (iza ova dva drveta).
To onda znači da kad se poruši ograda bivšeg autobuskog parkinga pored pruge i nizvodno od Savanaove, jedan deo keja se u perspektivi otvara sve do Geozavoda. Granica na keju je otprilike pravac Mostarske ulice, klub Dvorištance i one barake koje počinju nizvodno od njega. To bi moglo da bude objašnjenje delimičnih radova na keju.
Tako se jednim potezom ubija više muva. Abar direktno iz svog dvorišta dobija izlaz na reku, ima poseban restoran na samom keju, i još dobija veliki korporativni parking za Geozavod, drugi za Savanovu, a između se mogu postaviti (malo PR-a) igrališta za decu, i verovatno nešto zelenila. Tako se istovremeno pomalo zarađuje, sređuje okolina svoje kuće, dobija reprezentativna "pokazna" četvrt (koja blage veze nema sa arhitekturom, stilom, a još manje sa nehumanom koncentracijom ljudi koju on namerava postići samo malo dalje) i još se dobijaju poeni kod građanstva.
Mora se priznati da bi ovaj deo mogao na kraju sasvim dobro da izgleda. Nažalost, ne zato što je neko rešio da poštuje urbanističke principe i opštu korist, nego zato što ovaj deo grada Abar priprema za sebe, gradeći istovremeno povoljan javni i poslovni imidž za svoj biznis oko glavnog dela BNVa. Uzvodno od Starog savskog mosta će biti sasvim druga priča. Od koeficjenta izgrađenosti i "dopuštene količine Sunca po glavi stanovnika", pa nadalje. Pošto se ovaj kraj ionako mora čuvati zbog vizura, ovde je Public Relations, a tamo je biznis.
Druga stvar je naravno takozvana privremenost "pokaznog" objekta. Ne samo da nije naročito privremen, nego postaje centralna karakteristika čitave rekonstruisane oblasti. Tokom, recimo, 20 do 30 godina. Posle se i ovde gradi nešto drugo, ali onda i njemu ovaj prostor više nije važan.
