Пантограф
Professional
- Učlanjen(a)
- 23.04.2012.
- Poruke
- 21.400
- Pohvaljen
- 48.917
Није логично. То је највише последица одлуке од пре једно пет деценија да се "прескочи" зона уџерица и нискоградње и да се иза ње граде нова градска насеља. Било им јефтиније - земљу су добијали будзашто (комунизам), нису морали да се акају са реконструкцијом постојећих насеобина (рушење+проширење улица итд.). Тако сада у Београду имамо куће на Душановцу а високоградњу у Медаковићу, насеље Нова галеника после пластова са сеном у Угриновачкој итд. И тако на све стране.
До данас је, међутим, Београд због те одлуке изгубио силне милијарде - дужа инфраструктура, дуже и мање рентабилне линије јавног превоза...
Али, кад говоримо о Савском амфитеатру поставља се питање каква је нинфраструктурна опремљеност и доступност те локације? На тој линији тражи се и одговор када га и како треба урбанизовати, да би то, између осталог, имало и економског смисла. Нису само зграде средство урбанизације, већ исто тако и градски парк са вештачким језерцетом. Београд зграде има и има где да их гради а јавне просторе слабо.
Могуће је, дакле, да кроз 40 година градња 2.000.000 квадратних метара у Савском амфитеатру има смисла, а сада - док постоје пољане на Славији и уџерице код Вуковог споменика - сигурно нема (зато су "на чекању" деценијама била слична подручја у много богатијим европским градовима). Баш као што би изградња насеља Браће Јерковић имала пун смисао пошто смо реконструисали улице испод Централног гробља. Али нисмо, и то сада плаћамо. Град је жив организам и њега треба да воде људи који разумеју његово функционисање. Њих обично називамо урбанистима. У Србији, међутим, одлуке о тим стварима настају у интеракцији политичких диктатора (небројених малих Хитлера) и стручњака компромитованих осредношћу и жељом да се не замере како би им удобније прошао живот.
До данас је, међутим, Београд због те одлуке изгубио силне милијарде - дужа инфраструктура, дуже и мање рентабилне линије јавног превоза...
Али, кад говоримо о Савском амфитеатру поставља се питање каква је нинфраструктурна опремљеност и доступност те локације? На тој линији тражи се и одговор када га и како треба урбанизовати, да би то, између осталог, имало и економског смисла. Нису само зграде средство урбанизације, већ исто тако и градски парк са вештачким језерцетом. Београд зграде има и има где да их гради а јавне просторе слабо.
Могуће је, дакле, да кроз 40 година градња 2.000.000 квадратних метара у Савском амфитеатру има смисла, а сада - док постоје пољане на Славији и уџерице код Вуковог споменика - сигурно нема (зато су "на чекању" деценијама била слична подручја у много богатијим европским градовима). Баш као што би изградња насеља Браће Јерковић имала пун смисао пошто смо реконструисали улице испод Централног гробља. Али нисмо, и то сада плаћамо. Град је жив организам и њега треба да воде људи који разумеју његово функционисање. Њих обично називамо урбанистима. У Србији, међутим, одлуке о тим стварима настају у интеракцији политичких диктатора (небројених малих Хитлера) и стручњака компромитованих осредношћу и жељом да се не замере како би им удобније прошао живот.