Ogromna je razlika između nekadašnjih kafedžija i modernih ugostitelja, čast izuzecima. Mnogi koji danas sebe nazivaju ugostiteljima, ne samo što nemaju iskustva u tome (osim ako ne računamo ''staž'' u kantini Spuža...), nego zaboravljaju šta znači ta reč. Ima ih korektnih i vrednih. Rađaju se i dalje normalne kafedžije. Ali većina ostalih se najbolje opisuju onim: daj im prst, tražiće ti šaku. Daj im šaku, tražiće ti ruku. Večito nezadovoljni, večito nezasiti, a često i bahati i prosti. A za svaki spor koji se javi imaju dobro spremljenu priču ''Ne daju mi da radim!!!''
Misle da im količina para koje su uložili nešto automatski daje i neograničena prava i lišava svih drugih obaveza. Ponašaju se kao da je njihov lokal reprezent ulice, a ne tek jedan element kraja i okoline. Pričaju o poštenju i redu, a gomila nema ni najosnovnije dozvole, požarni sistemi i ventilacije su im samo mrtvo slovo na papiru, a o porezima da ne pričam.
Slična je priča i sa divljim hostelijerima. Prvo obećanja i slatke reči. Onda izgovori i opravdanja. I na kraju kad se dovoljno isfrstriraju uvek izbije pravo lice - bahatost i pohlepa. Većina njih, šta god im daš, šta god im učiniš, uvek će ti tražiti još. E zato moraju da se drže na kratkoj uzdi. A ko pošteno i uredno radi, svaka mu čast i želim mu svu sreću.