Тада чух команду Ђорђа Ристића, командира батерије. Сетих се да је 26-27. ноћу, у винограду код Мике Наумовића, било решено да, ако их не нађемо, Ђока отвори ватру из топова и разруши Двор. Повиках са прозора: "Ђоко, нема их, удри батеријом и руши Двор." Како ја то рекох, Радомир ме повуче и повика:
"Шта уради бога ти љубим, зар не видиш да ће и нас све побити." Ја се лупих по челу и повиках да скачемо кроз прозор, да зауставимо Ђоку да пуца. Радомир ми предложи: "Ти си најдужи, спусти се низ завесу, а они доле нек те прихвате."
Спустих се, држећи се за завесу, али се она прекиде и ја падох и уганух десну ногу, али тога момента нисам осетио никакав бол већ тек после неколико сати, по свршетку посла. Потрчим да зауставим батерију да не отвори паљбу, али пуковник Машин, који је био напољу и командовао трупама, хладно, као да је био на егзерциришту, спречио је батерију да пуца.
Могу Читаоци замислити какав би хаос настао да је Ристић послушао моју команду. Погинули би заиста Александар и Драга, али, поред њих би изгинули и сви ми који смо били у Двору, па дворска стража, батаљон пешадије на Батал џамији, где је сада нова Скупштина, итд. Поштеђени смо благодарећи Машиновој присебности.