Лични афинитет би био са једне стране чување старих зграда без обзира на вредност и смисленост а са друге рушење старих зграда ради нових без обзира на вредност истих. Значи лични афинитети би били романтизација прошлости по сваку цену или модернизација по сваку цену. А истна је у средини.
Оправдање рушења ове куће није лични афинитет, мени она није сметала, била је чак допадљива, ја бих је задржао. Али је чињеница да није била заштићена као културно добро, да Дорћол није архитектонска амбијентална целина и да по свим словима закона и правилника, њено рушење није спорно а камоли криминално и да такве квалификације рушења долазе из личних афинитета (у овом случају).
Дорћол нема статус архитектонске амбијенталне целине јер не испуњава услове нити ће их икада испунити из већ објашњених разлога. Значи да он није, како кажеш, потенцијална амбијентална целина у том смислу. Мени је Господар Јованова најмање допадљива дорћолска улица са низом приземних и архитектонски безвредних здања на челу са оним соц ужасом на углу са Вишњићевом.