Kad se već pominju izmišljena radna mesta u GSP-u, da napomenem da ne mogu radna mesta biti izmišljena, jer postoji nešto što se zove sistematizacija radnih mesta, al mogu biti zaposleni u smislu da su u radnom odnosu, a ovamo se pokrivaju na sve moguće načine da ih ta radna mesta nikada ne vide. Ne postoji JKP preduzeće, pa verovatno i čisto državna firma da toga nema. Mislite da su resorni, razni pogonski direktori toliko moćni da rade takve stvari. Te i takve radnje se obično rade preko sindikata, a pod pokroviteljstvom gradskih glavešina, jer za muljanja te kategorije se mora biti veliko zna se šta. Grad je dovukao gomilu ljudi po političkoj liniji, kao i neke direktore, a opet da bi se neke stvari bolje razumele, mora se ceo taj sistem malo i proći. Ne može se tu očekivati tržišno poslovanje. Često ne postoji model adekvatne nagrade, pa i sankcija što bi pročesljalo kadar i koliko toliko razdvojilo žito od kukolja. Te firme ne treba ni da služe za tržišne trke, al treba političari bar malo da skrate svoje pipke, da popuste biroktatsko tenderske stege, da puste kadar da se razvija, a direktore koliko je moguće da povlače iz sopstvenih izvora tih preduzeća. Neki određeni vid samostalnosti moraju da imaju, a ona apsolutno izostaje. Neka dovode direktore i sa strane, al ne samo politički podobne. To teško ide kod nas, pa dal bili sad ovi ili žuti pre njih. Već godinama se prihvata model kontrole tih preduzeća, koja dovode do njihovog urušavanja, a to nije samo kod GSP-a tako. Primera je mnogo, a na kadrovima se to oseti najviše. Ma koliko ljudi bili ubeđeni da se u državnim firmama ne radi, e pa radi se za većinski deo, i to se fino radi, a novac to baš i ne pokriva najbolje u odnosu na privatni sektor. Vrlo bitna stavka koja, takođe, dosta utiče na kadrovsku strukturu.
E što se tiče toliko puta pominjanog Ikarbusa, opet, mora se to mnogo šire sagledati, pa potražiti slične scenarije iz desetine dostupnih primera. Kompleksnost te vrste industrije je tolika, da uopšte tu nije lako opstati, a najveći dokaz tome su silna spajanja u razne konzorcijume zarad kresanja troškova i korišćenja zajedničkih kadrovskih i finansijskih resursa. Britanska automobilska industrija, da ne idem u njenu veličinu, je izgubila toliko fabrika, brendova, a ovo što je opstalo, a dosta je opstalo, apsolutno odavno nije samostalno. Pa zar je jedan Leyland propao zbog lošeg kvaliteta. Neće biti. Zar je jedan Neoplan batalio gradske autobuse jer su bili loši, zar je jedan Solaris nikao onako iz zemlje ili iz fabrike pre pomenutog brenda, a uz gomile privatnog kapitala jednog ovećeg poljskog preduzetnika, pa ga eto i prodade na kraju. Jer Turci prave jako kvalitetne autobuse, dokazano, pa zato imaju jednu od najvećih industrija te vrste u svetu. Biće da to nema veze sa ogromnim resursima, pogotovo u vidu stotine kooperanata sa sve velikim domaćim tržištem. Ikarbus je propao samo od svog delovanja, što bi se reklo namernog fušarenja, pa neka verujemo u to ako nam je tako lakše. Toliko se hvalio Neobus, pa propade i on, a primera onoliko da ništa posebno bolje autobuse od Ikarbusa nisu pravili, da ne gledamo one na B10M(A) šasijama od pre 30 godina. Neka se mi samo tešimo da je to sve po zasluzi, a drugi se spašavaju na sve moguće dostupne načine, pa eto dođe i kod nas krem tog kvaliteta, a sve kao plod čiste tržišne konkurencije, gde je kvalitet jedini garant opstanka proizvodnje. Mnogo se široko može o ovoj temi, al poenta je da stvari nikada nisu tako proste da se samo kaže, e sami su krivi za svoju sudbinu.