Neka postoje bašte. Ali da se ima mera. Jedno je kad je 20 centralnih pešačkih ulica prekriveno njima a drugo je kad je ceo grad njihov rob. I taj problem stalno raste. Em kafedžije stalno pomeraju inventar dublje u trotoare, em time inspirišu i druge lokale da rade isto. Koliko samo puta moram da pravim slalome po trotoaru da bih zaobišao izbačene : stolove (za mušterije pekare), table, stolice koje gazda izbaci da može da ''snima okolinu''... Razni zvučnici, baloni, štandovi i slične gluposti. Naravno, 90% njih nema nikakvu dozvolu. Ali teraju po svome u fazonu ''epa ako može onaj tamo, mogu i ja''. I činjenicom da ih niko neće ukoriti dokle god plaćaju mito.
Taj problem uzurpacije trotoara i javnih površina, ma koliko banalno izgledao, je postao velika sramota, pa i trošak Beograda. Par puta sam poželeo da platim grupu navijača da proleti kroz neke od njih i samo ih raskomada onako u prolazu. Jer je na nekim deonicama postalo nemoguće proći od njih. A zakonski im često ne možeš ništa. Jer bože moj, to su ''aduti grada''. ''Ponos ekonomije'' bogte.
Mislim ja na to gledam ovako - pelješiš ljude sa trista k palaca, koristiš njihove pare da bi napravio i (ne)održavao javne površine i onda te površine pokloniš bahatim svinjama koje ne mogu da izdrže a da ne naprave vašar od svog lokala i svoje okoline. I to predstavljaš kao bog zna kakvu privrednu granu. Ko da smo Las Vegas i ko da 80% klijentele čine strani bogataši koji svakog dana uliju milione dolara u kasu. A ono uglavnom ružne montažne sklepotine pune domaćih gostiju koji ostave u proseku po 500 dinara. Koji će u knjigama biti zavedeni kao 200 din, a ostatak zarade odlazi gazdama u džep (a gazde btw sve sami akademici i privrednici...)
Al avaj, okolnosti rade u njihovu korist (čitaj - sve je korumpirano i alavo do koske) tako da nam ne ostaje ništa drugo nego da se naviknemo na to. Pa da se posle hvalimo kako smo Evropski vašar broj jedan.
