Morate se pomiriti već jednom sa time da je deo grada na desnoj obali Save (uslovno rečeno, širi centar) u neizlečivom urbanističkom haosu. Da bi se to rešilo, potrebno je mnogo da se ruši, ali to, mislim da se slažemo, u ovom istorijskom kontekstu nije realna opcija. Može se samo, na neki način, zamaskirati.
Prvo, setite se da je Beograd grad, koji se u urbanom smislu, faktički, razvija tek od polovine 19. veka, što ga čini mlađim i od Njujorka.
Čak i ono što je bilo "izvan šanca" u to doba, što će reći Vračar, Savski Venac i Palilula su jedva razvijani, iako je Knez Miloš imao autonomiju da radi šta hoće na tim teritorijama:
Кнез Милош је тада ангажовао познатог инжењера Франца Јанкеа из Беча, иначе словачког порекла, да помогне даљем развоју града. Франц Јанке успева да оствари задатак оснивања новог Београда на Врачару, упркос проблемима које је имао поводом успостављања оријентације правоугаоне мреже новог града. Свиме овиме, формирана је структура која је окружила данашњи Савски амфитеатар.
Ali čak i unutar šanca je bila podela na tursku i na srpsku varoš.
Kada su Turci izašli iz tvrđave, trebalo je od nule uklapati to u novu urbanu celinu. Cirkulisale su ovde one fotke iz 1868, koje porede na šta su u to vreme ličili Brisel i Beč, a na šta tek oslobođeni Beograd. Kasaba je blaga reč.
Prisetite se Savamale, Jatagan-male, Čubure i ostalih luksuznih predgrađa.
Dodajte u formulu još dva rušenja u XX veku i jedno sporadično rušenje na samom kraju stoleća, i dobijate takav urbani haos. Socrealizmu i brutalizmu najmanje šta ima da se zameri, takva ružna gradnja je bila jedan brz i efikasan način da se nadoknade brojni raniji nedostaci.
I da. Novi Beograd, kao grad koji je izrastao od nule je, uz sve nedostatke, dokaz da Srbi mogu planski izgraditi ogromnu urbanu celinu.