Колико видим на снимцима, мост има сандучаст попречни пресек. Код таквих распона и попречних пресека и технологије (ливење на лицу места) се ради накнадно преднапрезање - заједно са арматуром се поставе цеви кроз које се провлаче каблови, носач се бетонира, потом утеже и инјектира.
Постоји и претходно напрезање (преднапрезање), али углавном се ради код префабрикованих носача (нпр. рожњача индустријске хале).
Звучи ми чудно да се ради претходно напрезање (а не накнадно) код носача који се лије на лицу места јер би то значило да преса одржава силу у каблу 28 дана (време док се не достигне довољна чврстоћа при притиску). Може кабел да се провуче кроз цев пре бетонирања, али се утеже тек по достизању одређење чврстоће (углавном 28 дана).
S obzirom na višedecenijsko iskustvo sa mostovima (naravno ne ovde, već u inostranstvu) da probam da što jednostavnije objasnim mnogim forumašima neke nedoumice u vezi sa pre(d)naprezanjem. Prednaprezanje se radi da bi se u betonski presek uneo dodatni početni pritisak, koji će mostu omogućiti da ima mnogo veću tu dodatnu rezervu na zatezanja koja će se kasnije pojaviti. Npr, neki beton (za svaku marku betona su vrednosti različite) može da podnese pritisak od 30 MPa, a zatezanje od svega 3 MPa. A, recimo, javi se opterećenje koje unosi pritisak od 5 MPa, a zatezanje od 3 MPa. I tu je priča završena; taj presek ne možemo više opterećivati, jer je potrošena nosivost betona na zatezanje, iako smo čitavih 25 MPa (30-5) daleko do dostizanja njegove nosivosti na pritisak. To vam je situacija kod armiranog betona. Na svako malo jače opterećenje od pomenutog, prekoračuje se zatezanje u betonu i javljaju se prsline, koje svi vrlo dobro poznajemo. Te prsline najčešće nisu kritične za nosivost mosta (drugim rečima: most ili neka druga konstrukcija neće pasti ako se pojave prsline - naravno u dozvoljenim granicama), ali to može stvoriti neke druge probleme (skuplje održavanje, nešto veće deformacije - ugibi mostova, itd - mi to zovemo stanje upotrebljivosti). Rekoh da te prsline nisu kritične kod ARMIRANIH preseka, dakle preseka kod kojih je na tim kritičnim mestima stavljena armatura. Ukoliko presek nije armiran (a nadam se da je takvih preseka sve manje) sa pojavom prve prsline dolazi do pucanja tog elementa, što dovodi do kolapsa tog dela, a možda i cele konstrukcije. Da bi se to izbeglo, radi se armiranje barem minimalnom armaturom, koja sprečava pomenuti kolaps, jer kad beton više ne može da nosi to veliko zatezanje (pojavi se prslina), onda armatura preuzme tu ulogu i tako imamo ono što u preko 90% slučajeva vidimo oko nas - armirani beton sa prslinama.
Pre više od 100 godina pojavile su se ideje da se nekako iskoristi ta nepovoljna situacija da beton brzo potroši svoju nosivost na zatezanje, a nikad ne bude ni blizu svojoj nosivosti na pritisak. Izmišljeno je prednaprezanje. Putem kablova od visokovrednog čelika se unosi dodatan početni pritisak u betonski presek. U odnosu na klasičnu armaturu taj čelik može da podnese oko 4 puta veća zatezanja - drugim rečima, manje količine čelika mogu baš dobro da se zategnu i kad se otpuste sa prese da pritisnu okolni beton. Npr, čelik za PN pritisne betonski presek za 8 MPa - to znači da umesto 3, ovaj presek sad može da primi zatezanje od 11 MPa (3+8). Dakle, može da primi skoro 4 puta veće opterećenje, a pritom mu je nosivost na pritisak i dalje dosta dobra - 22 MPa (30-8).
Prednaprezanje može da se radi na gradilištu (naknadno PN) ili da se pravi gotov elemenat u specijalizovanim radionicama koje imaju svoje trake na kojim može da se pravi više od jednog elementa u nizu (prethodno PN). I jedan i drugi metod imaju prednosti i mana. U element koji će biti liven betonom na gradilištu moraju se, tokom postavljanja armature da postave i posebne cevi - vođice za kablove, koji će se zategnuti kad se beton izlije i kad očvrsne dovoljno da može da se nanese sila PN. Kod prethodnog PN prvo se u pomenutim trakama u radionicama zategnu kablovi (traka je dugačka oko 100-120 m i završava se na oba kraja sa velikim betonskim blokovima duboko ukopanim u tlo, da bi mogli prime stvarno ogromne sile kojim se zatežu ti kablovi. Tad se u već pripremljenim višekratnim oplatama vrši livenje betona. Kad se beton dovoljno stvrdne (ne treba 28 dana, dovoljno je 3-5) onda se ti kablovi pažljivo iseku. Svaki isečen kabl više nije vezan za gorepomenure blokove - oporce, već sad slobodan od te veze počinje da pritiska betonski element. Ovde nisu potrebne nikakve vođice za kablove, jer PN čelik bude zaliven u beton poput obične armature.
Zbog ovakve tehnologije, NEMOGUĆE je raditi prethodno PN na elementima koji su već izliveni, jer kablovi moraju da se postave i zategnu pre livenja. To je moguće samo sa naknadnim PN, ali u tu je uslov da su u element postavljene vođice pre izlivanja betona. Ukoliko ni to nije urađeno, onda može da se radi spoljašnje prednaprezanje, gde kablovi idu slobodno kroz vazduh van betona, a preko posebnih distancera prenose silu na betonski deo preseka (kad budete u Areni, i dobro se zagledate, videćete na krovnoj konstrukciji u donjem delu neke crne kablove. Pošto je sad svašta okačeno na njih, pozajmio sam sa interneta jednu fotku tokom gradnje, gde se to jasnije vidi). Ovakvo rešenje je teže primenljivo na mostove i čini mi se da ih takvih nemamo u Srbiji, jer to znači da je neko teško omanuo. A sudeći po vijaduktima na obilaznici oko Beograda (kao i potpornim zidovima u Grdelici) nije isključeno da je i taj vaš slučaj u ovoj kategoriji...