Најпаметније би било да све формуларе попуњаваш оригиналним словима, ако је икако могуће (у принципу, увијек је могуће ако попуњаваш руком). Ако не постоји таква могућност, онда имаш три могућности:
1) да попуниш најприближније могуће (што се своди на ошишану латиницу; највећи проблем иначе представља слово ђ, које се обично замијењује диграфом, што просјечном странцу дјелује нелогично, дакле, по мени је боље đ->d од đ->dj )
2) да питаш како да попуниш (обично онај кога будеш питао неће знати одговор)
3) да даш службенику да попуни (ако и не зна детаљно, попуниће било како, јер народне власти не воле да неко примјети да нешто не знају)
Из искуства са употребом података типа тзв. карактера (слова) у програмирању, могу вам рећи да само са 52 карактера (енглеске) латинице нема проблема на информатичким уређајима данашњице (првих 128 карактера тзв. ascii таблице). Све друго може да направи проблеме. Да ли ће икада да се усвоји нека нова такова табела (по мени би 4 бајта, што је 4 милијарде разних знакова, било довољно), сумњам, у међувремену брдо разноразних стандарда по том питању је пуштено у оптицај. Може се рећи да ми Срби још имамо и срећу што без икаквог предзнања свој језик можемо писати на (енглеској) латиници, како ли је Грузијцима, Јерменима или Ханима, појма немам.
