Moja poenta stfe nije bila da te uvredim i izvini ako se tako osecas, hteo sam samo ilustrativno da ti pokazem da se radi o dva paralelna sistema. Ti si to na neki nacin i sam implicitno priznao - jer su u toj nevolji tvoji roditelji mogli da te posalju na semafor da prosis, a nisu. Valjda bi trebalo da im budes zahvalan zbog toga sto ces umesto ulicara biti arhitekta
Fazon je sto mi svi gledamo na Rome u nehigijenskim naseljima iz nase perspektive - cime smo dobrim delom liseni potencijala resavanja problema jer se nase steceno iskustvo razlikuje od njihovog. I nije u pitanju "pozitivni rasizam" (ako uopste moze da postoji tako nesto) jer se ne radi o urodjenim, vec stecenim osobinama.
Ljudi (uglavnom Romi) koji zive u nehigijenskim naseljima zive pored nas, a ne sa nama (crnci u SAD su imali jedan dobar izraz za to - stojis napolju i gledas unutra). Pogledajte tu decu po tramvajima i semaforima - imaju po pet, sest godina. Prose od rodjenja (prvo kao dekor u maminom narucju, a cim prohodaju i progovore, pruzi rucicu i trazi dinar). Ali ni njihovi roditelji ne rade to zato sto su zli jer su i oni imali potpuno isti zivot - i oni su vecinom prosili od rodjenja i ne znaju za bolje. Dakle, neko ko prosi od svog rodjenja pre svoje dvadesete dobije vec troje dece i jedino sto moze da ih nauci je ono sto su njega naucili njegovi roditelji - da prose ili skupljaju sekundarne sirovine (deca i zene uglavnom prose jer izazivaju sazeljenje, stariji skupljaju sekundarne sirovine).
Dakle, u pitanju je zacarani krug. Vecina njih nije ustala jedno jutro i rekla: "J***s sve ovo, odoh ja na ulicu". To je na jedan uzasan nacin postala njihova svojevrsna tradicija. Alternative im deluju zastrasujuce jer radikalno menjaju njihov nauceni stil zivota. Ako to postavimo na izvesnu vremensku liniju - vecinsko stanovnistvo zivi danas za sutra, a stanovnistvo u nehigijenskim naseljima danas za danas. Mi posvecujemo svoje detinjstvo i mladost skolovanju u nadi da cemo sutra naci bolji posao, a i kad nadjemo taj posao to sutra opet ne dolazi jer radis za letovanje, za kola, za stan, za penziju itd. Sutra je nas cilj, sutra je nas ideal, s tim sto je to sutra sutra vec danas i zamenjuje ga neko novo sutra. S druge strane, populacija iz nehigijenskih naselja nema taj odnos prema sutra, oni moraju danas da zarade toliko i toliko i to danas predaju roditeljima/bosu itd. Njima je skola u tom smislu gubljenje vremena jer im je jednostavno strana koncepcija po kojoj treba da se lisis osam produktivnih godina zivota da bi kasnije radio neki posao koji ti nece doneti bog zna kako kvalitetniji zivot nego danas.
A gde smo tu mi? Pa, zapravo nasa najveca odgovornost je u tome sto nam se jedna takav sistem razvio ispod nosa, a mi nismo obracali paznju na to ili smo to pogresno tumacili (uzmi motke i najuri ih). Nehigijenska naselja su urbana tradicija, ona su produkt modernog vremena. Nehigijensko naselje samo hipoteticki moze da postoji u Bolecu, u realnosti je neodrzivo, zato je Novi Beograd savrseno mesto za njihov razvoj jer na njemu nehigijenska naselja mogu da parazitiraju (veliki promet ljudi i lako deostupne sekundarne sirovine - u ruralnim podrucjima, poput Boleca, toga nema - kante sa otpadom su individualne, u privatnim dvoristima, populacija je mala, a samim tim i promet ljudi na ulicama - prosenje i sakupljanje sekundarnih sirovina su ovde los biznis ili jednostavno drugaciji - ima ekipica sa kamioncetom koja otkupljuje staro gvozdje i to je to).
Tako da za pocetak ta populacija treba da postane vidljiva - i to pravno vidljiva, kao sto boca-ica objasnjava - sticanje drzavljanstva, i dobijanje dokumenata. Ali problem se nece resiti preko noci, vremenom populaciju treba edukovati koja prava imaju i kako mogu da ih ostvaruju, ali i koje odgovornosti su time preuzeli na sebe. Zatim je tu osposobljavanje ljudi za pojedine poslove i njihovo zaposljavanje (sto je jako tesko - gde u ovoj situaciji naci stabilan posao za apsolutno nekvalifikovanog radnika - a ne smemo zanemariti problem etnicke distance - jer ako ljudi ne zele da zive pored njih da li zaista mozemo da verujemo da zele da rade sa njima ili da ih zaposle. Ali neka vrsta zaposljavanja jeste uslov da bi deca krenula u skolu. U obrnutom slucaju, roditelji ce slanje dece u skolu videti kao oduzimanje izvora prihoda - ali ako roditelj ima kakva-takva ali redovna primanja, onda ce se lakse pomiriti s tim da im dete bude u skoli, nego na ulici. I konacno - sve to treba da otvori odredjene perspektive. Tj. da odgovori na pitanje zasto bi oni prihvatili da menjaju svoj nacin zivota? Dakle, treba im otvoriti odredjene perspektive. U tom smislu deca imaju najveci potencijal. A za prvu generaciju dece koja izgura skolovanje i posle nadje zadovoljavajuci posao moze se verovati da svoju decu nece slati na ulicu.
Dugotrajnije, strpljivije i znatno skuplje je od motki, toljaga, molotovljevih koktela, bejzbol palica i bagera, ali delotvornije.
