Ne znam čemu tolika mitologija i idealizovanje zemljoradnika i manuelnog rada. Da je biti zemljoradnik nešto tako dojajno, ne bi ljudi ŠIROM SVETA bežali iz sela u gradove.
Takođe ne znam čemu te neke ideje da su žuljevi, lopata i kramp obeležja radnog čoveka, dok onaj ko nema nešto od ta tri, ne može da bude radan i sposoban čovek, niti ima šanse da se bavi nekim fizičkim ili tehničkim poslom. Otud se posle izvlače i neke dalje ideje, da svako ko je rođen na selu izgleda i funkcioniše kao Herkules a svako ko je rođen u gradu izgleda i funkcioniše kao Hans Moleman.
I za kraj, ta ubeđenja da ljudi po selima i ruralu pršte od zdravlja i sreće, a u realnosti što se zdravlja tiče samo više trpe i ćute (i akumuliraju to u sebi, što je posle, uz odbijanje da rade preventivne preglede, plodno tlo za mnoge bolesti). A što se tiče sreće, podjednako su nesrećni kao i oni u gradu, samo što to iskazuju i ''leče'' na druge načine.
Lako je od seljaka napraviti vrednog coveka u gradu, ali ovo ne vazi u vice versa, od gradskog deteta napraviti seljaka.
To ti sa velikom odgovornoscu tvrdim.
Pogledaj malo oko sebe na sta nam lici omladina. A od ljudi srednjih godina, minoran broj bi prihvatio da zivi na selu, a kamoli da kopa zemlju.
Jedan deo rodbine mi radi zemlju, polovina za dobre pare (oko 360 hektara u vlasnistvu plus u zakupu), a polovina za nikakve pare (imaju manje od 10 hektara zemlje).
Naslusao sam se mnogih prica, a nijedna nije to sto ti navodis. Vec to sto im drzava uteruje, ne isplacuje dovoljne subvencije, nudi nisku otkupnu cenu. Postane nekad neisplativo. Ne za drzavu, vec za seljaka.
Bilo je nekoliko porodica koji su nasledili kucu u selu, a zive u gradu. Tako oni dodju i kazu mi: "Posadili smo nesto paradajza i luka, no kako zivimo 150~200 km dalje, sve nam je propalo, nista od hrane." Oni su mislili da ce povremeno da dolaze, tipa jednom mesecno, ili u dva meseca, da to tako funkcionise. Gotovanski mentalitet. Malo sutra.
Pa mi lokalci iz sela kazu: "Biljku moras da gledas skoro svaki dan".
Od seljaka se ne ocekuje da bude Herkules, niti snazni Samson. Samo radne navike, od jutra do mraka.
Ukoliko dodje do ovoga sto se planira, mnogi poslovi ce biti visak. Imas situaciju da za vreme ratova 1991-1995, moja sestra od tetke, zavrsila prava, emigrirala u USA, mogla sa tom diplomom da obrise guzicu. Posto to nista ne vazi tamo, uplatila neki ekonomski kurs od 10.000 dolara godisnje (ili malo vise), u trajanju od dve godine. Radi solidan posao i zivi vec preko 20 godina.
Progutala ego i nastavila dalje.
Isto imam prijateljicu u Nemackoj, posle rata s pravnim fakultetom, spremacica po kancelarijama radila. I ona je progutala ego.
Da li ce mnogi biti spremni da progutaju ego ako ne bude posla u svojim maticnim drzavama? Da se preskoluju, predju na zanat? Morace, ako misle da prezive.
Ako ni to ne nadju, povratak na selo je izgledan. Iz betona i asfalta nece nici keleraba
U ovom donjem delu teksta, podebljanom, te potpuno podrzavam. Znam primere da su ljudi od 60 godina po selima imali reputaciju kako pucaju od zdravlja, nikad nisu bili kod doktora, jaki ko stena, neumorni... i odjednom dozive srcani ili mozdani udar u periodu od 60 do 65-te godine.
Ja mu kazem "ako ako, samo ga ti puni informacijama..." On kao pa da, sto da ne. Reko kad nas zameni sve odreda, bice veselo. Kaze pa dobro nek nas zameni, ja jedva cekam. Reko a od cega ces da zivis onda. On se zezveci, kao pa od ljubavi hahaha hihihi hohoho...
