Svuda je gradski prevoz dotiran, na ovaj ili onaj način. Direktno ili indirektno.
Ali, svuda je i na usluzi građanima. Šta je kod nas?
Zašto svuda, i po Srbiji, može da funkcioniše, a kod nas ne?
Nije tu kriv Bus plus. Vođenje i upravljanje takvog sistema u takvom gradu je veoma zahtevno i trebalo bi da rade veliki znalci. E, to je kod nas preuzela politika. Sad je račun stigao za naplatu. Posledice su ogromne. Jedna je i problem plaćanja. A plaćanja nema zbog nepoverenja proisteklog iz nefunkcionalnosti, nepouzdanosti i nekvaliteta.
Deo sistema je GSP, kojim Ista struktura upravlja kao i celim sistemom. Na svim nivoima se vidi nedomaćinsko poslovanje i odnos prema imovini. Mnogo je privatnih firmi, raznih formata, uključeno i sve te interese trrba pomiriti i zadovoljiti. A tu je opet politika.
I, dok se svi namire i zadovolje, putniku - građaninu ostane samo da stoji na stajalištu i čeka prevoz.
U ovakvim okolnostima ne može se silom uspostaviti naplata, decenijama urušavana. Ne pomaže agresivni nastup kontrolora, teranje firmi da kupuju pretplatne karte... Naprotiv, samo šteti!
Cena i pojedinačne i pretplatne karte treba da bude takva da nikome nije namet, da je imaju uvek svi.
Čak i oni koji verovatno neće ući u autobus više od nekoliko puta. Onda dolazi kontrolisanje, ali sa potpuno drugim pristupom i ljudima: putnik, pa čak i bez karte nije st***, već ga treba privoleti da shvati značaj te njegove karte.
Za početak, to bi moglo da izgleda ovako: "Dobar dan, kontrola karata. Molimo da otkucate vaše karte. Ko nema, neka kupi, ili neka napusti vozilo!" Kontrola treba da bude uvek, svakog dana, u svako doba dana, ali ne napadno. Ko se vozi u nekoliko autobusa dnevno, bar jednom u dva dana mora da ih sretne. Kad mu dosadi da izlazi i menja prevoz, shvatiće da mu se za male pare ne isplati maltretiranje i kupiće tu kartu.
Tako bi prihodi polako počeli da rastu. Ne može se odjednom, kao štu su Turci sakupljali harač, oteti taj novac. Urušen je sistem prevoza, urušena je svest građana o prevozu i urušena je svest vlasti o građaninu, u ovom slučaju putniku, kao finansijeru svega toga. To se buzdovan kontrolom ne popravlja, već sistematskim popoljšavanjem i prilagođavanjem prevoza potrebama, domaćinskim odnosom prema imovini, dobrim pr usmerenim ka zadovoljavanju putnika i povećavanjem oddgovornosti svih. Treba da se čuje da je neko kažnjen ako je izašao prljav, nekompletan autobus. Može da bude star, ali mora da bude čist. Ako nema delova, ima krpa i vode. Kad se to čuje, i kad se čuje da je smenjen neki direktor, šef, operativac... građanin - putnik će shvatiti da neko brine o njemu, pa će platiti kartu za uslugu. Niko ne uzme novine i ode, hleb iz pekare i ode... Plati se roba i usluga uvek. A prevoz ne. Ubediti putnika da je učinjeno najviše što je moglo. Nije lako, ali tako mora, a nikako represijom. Poverenje mora da se izgradi. A to ne mogu ljudi kjima je zaštitni znak laž i prevara, već znanje!