Potvrđujem iskaz kolege - identično iskustvo imam, samo sa drugim strendžerima.
Ista stvar!
Naši ljudi su DALEKO vredniji, DALEKO pametniji, DALEKO inovativniji, DALEKO snalažljiviji, DALEKO otporniji na razne poremećaje "business as usual" situacije (a vala i ne bili, kroz šta smo sve prošli)...
Najgore u nama je to prokleto uverenje, koje nam je nametnuto, da smo dno dna... da ništa ne valjamo... da je tamo sve organizovano, lepo, divno, krasno... da smo mi ološ koji treba da se ugleda na druge itd itd... ta autošovinistička mitomanija koja je prethodnica svakog kolonijalizma.
I lepo se ovde vidi na formu da mnogi od toga pate.
A najviše oni koja pojma nemaju o čemu govore jer pravih iskustava sa druge strane ograde ili nemaju uopšte ili nemaju nikako.
Da smo cvećke - nismo.
Da ima svakakvog ološa i kod nas - ima.
Da smo takvi kakve su nas ubedili da smo - NIJE ISTINA!
Dosta bre više, samopoštovanje je preduslov svakog oporavka.
Da smo imali više sreće pa da stotinjak godina mira dovede prirodno do toga da red i rad zauzmu primat, drugačiju priču bi mi pričali.
Na žalost, mi nemamo taj luksuz. Živimu u stalnim ciklusima kriza gde je mir primirje, a u takvim okolnostima nije ni čudo što nam je cela država o-ruk sistem. I za takvu sudbinu smo najmanje krivi.