Možda ja ne pratim tebe dobro, evo ispravi me ako grešim... ali mene uvek uznemire tvoje reči jer se nazire podli smer u kojem vode...
Ja samo postavljam odredjena teska pitanja i ne ostavljam nikakvu nadu.
Trudim se da stvarnost prikazem bez ulepsavanja.
Ljudska je priroda i dobra i losa.
Dok su se ljudi borili stapovima i kamenjem, nisu mogli da naprave veliku stetu.
Danas mogu.
Ja bih voleo da ti kazem da postoji resenje, da verujem, koa nekad sto sam verovao u povelju OUN.
I ta ideja povelje OUN odrzavala se ravnotezom straha. Tako da je strah od nuklearnog sukoba u stvari doneo mnogo dobrog.
Kao sto vidis, stvari su paradoksalne.
Moras da plivas medju paradoksima i to je realpolitika.
Ja bih voleo da Muslimani nisu isterani iz Juzne Srbije 1878. Ne zato sto volim Muslimane nego sto mi je zao nasilja nad ljudima.
Da ne govorimo da sam protiv svih ostalih genocida i zlocina.
Medjutim, pobednici ne razmisljaju tako. I zato su pobednici.
Ako postoji dilema, ubiti, ili biti ubijen, bolje je da ubijes.
Uzmimo recimo ono sto se dogodilo ustasama 1945. Dok su ostali imali sanse da prezive, ustase koje su partizani uhvatili 1945. u Blajburgu, ako su bili stariji od 21. godine likvidirani su svi od reda. Bez buke, metkom u potiljak, uglavnom, na sovjetski nacin.
Treba li da ih zalimo? teoretski, oni su zrtve i zarobljenici, nije im sudjeno.
Likvidirani su kao kolektivitet.
Mozda je medju njima bilo nevinih.
Ali pobednik zeli da eliminise svaku nestabilnost.
Od pecinskog doba do danas, uvek je isto.
Napredovalo se od genocida putem ubistava do proterivanje koje je malo laksi oblik genocida.
Da su partizani pustili da se zarobljene ustase vrate, rizikovali bi direktnu osvetu Srba nad tim ustasama i jso jedan gradjanski rat.
Ovako, oni su sve obavili unapred.
Ljudi nisu andjeli, pogotovo na Balkanu.