Jedan od razloga zašto ljudi ovde mnogo očekuju od države je i to što je mnogima ovde država pootimala štošta.
1) Najpre otimačine imovine posle dolaska komunista na vlast, odmah posle rata
2) Slanja na robije i Goli otok, ne samo posle rata nego i posle džapanja sa Staljinom i podelom na ''one za Tita'' i ''one za Staljina'' (Balkanci vole podele više nego leba)
3) Zatim forsiranje mnogih porodica nakon rata da dele svoj dom sa drugima, dok se ne obnovi i ne izgradi zemlja. Naravno, bilo je puno ljudi koji su se solidarisali i sarađivali ali bilo je i jako puno skotova među tim privremenim stanarima. Moj deda je taj problem rešio na svoj način i pre vremena tako što je zajedljivom skotu od žene (sa milom ćerkom koja je bila sušta suprotnost) svojim parama kupio drugi stan, da je više ne gleda i ne trpi. Inače da je čekao gangrenoznu kancerogenu državu da to sredi, završio bi ili u ludnici ili na robiji
4) Dalje, čak i decenijama nakon rata, kada je već veliki deo zemlje bio obnovljen i skućen, Gangrenozna država je nastavljala da vara građane. Primera radi, priča iz prve ruke - 1970ih, osoba kupi stan od države sa stanarima unutra koji treba da budu iseljeni kada se završi neko od naselja (Mirijevo, Banjica, bm li ga...) Stanari u međuvremenu izvrše trampu sa drugom porodicom, koja je bila socijalni slučaj (čitaj - paraziti bez dana radnog staža) i oni se usele u taj stan koji je neko kupio. Kako? Ne znam. Pravno-birotehničke idiotarije, kao i sve u Srbistanu. Postanu zaštićeni stanari. Pola faking veka prođe, oni i dalje sede u tuđem stanu jer imaju status zaštićenih stanara i vlasnik ne može da ih izbaci dokle god i baba i ćerka ne krepaju. Čak ni kada više desetina puta pokušaju da ućare i propuste kiriju, i čak i kada otvoreno kažu vlasnicima da će da ih tuže i ''izlože nepotrebnim troškovima'' zato što, zamisli čuda, vlasnici neće da se odreknu svoje imovine i poklone im.
Znam još takvih primera, proverenih i iz prve ruke. Srbija je puna toga. Bila i ostala. No dobro, stavimo to na stranu i recimo da čovek treba da se okrene sebi i sam rešava svoje probleme ako već Gangrenozna država neće. Evo konkretna situacija - ja vidim bahato g***o koje je ostavilo džip parkiran posred prilaza pešačkom prelazu. Koje opcije ja imam da reagujem na to?
Prva opcija je da pozovem nadležne koji će mi reći ''aha... aha... daaa, daaa... poslaćemo patrolu''. Koja nikad neće izaći i ništa neće uraditi. Osim što će možda usput prodati moje podatke.
Druga opcija je da rešim to na svoj način, brz i efikasan, nakon koga će morati da menja gumu, brisače ili retrovizor.
Svakog dana, hiljade ljudi pokušava da reši svoje probleme kroz prvu opciju. I svakog dana nailaze na ku***bolju i korupciju. Tu se javlja ogromna količina ogorčenosti i ravnodušnosti. Jedan vid ogorčenosti je i to da stanari neće sami da plate pun iznos za renoviranje fasade. Jer kad bi stanari da zamene matora izanđala vrata novijim a lepšim i stilskim, odma se jave razni Zavodi koji ćute kada se ruše kulturna dobra na Vračaru, a prde po ovima što ne angažuju stolara da im za 5.000 evra pravi repliku vrata iz 1923. Oće, zabole ih baš. Ovi ruše spomenike i kulturna blaga, a ovamo se stopiraju ljudi koji bi da unaprede svoju zgradu.
Sad, neko bi na sve ovo mogao da kaže ''pa da, ali ako ljudi znaju da ne mogu da se oslone na državu, zašto onda i dalje očekuju toliko od nje?'' Pa prosto. Zato što nije svako spreman da rešava stvari na svoj način. Nije svako spreman da se hvata u koštac sa kriminalčinama i muljatorima i vraća im milo za drago kako zna i ume. Nije svako spreman da rizikuje da popije krivičnu prijavu i bude pretvoren u ''primer'' kad učini neku pravdu (kao gorepomenute gume i brisači). E zato se mnogi i dalje uzdaju u državu. Jer nemaju drugog izbora. A država nastavlja da praktikuje ku**bolju i pravljenje primera od normalnih ljudi a kriminalčine i otpade tetoši i pušta. I onda se tako ulazi u začarani krug.
Sve u svemu, hoću da kažem da postoje mnogi i opravdani razlozi zašto su ljudi ogorčeni na gangrenoznu državu, a isto tako postoje mnogii opravdani razlozi zašto drugi deo ljudi očekuje od države da radi i ono što treba i ono što ne treba. Tema je kompleksna i multidimenzionalna, i prostire se više decenija, pa čak i vekovima unazad.