Србија јесте сиромашна. Не као већина афричких држава, али при самом дну Европе. Белорусија је за Европу осредња. Белорусија практично нема дубоко сиромаштво, са изузетком једног дела алкохоличара, тоталних ленштина, и једног дела пензионера. Оно што сматрам лошим у Белорусији (алкохолизам, пензиони систем рецимо), са разлогом ћу да критикујем. Јако глуп систем по коме жене са 58 година могу у пензију, па онда имаш слаб пензиони фонд. Проблем са лошим стандардом пензионера имају чак и многе од најразвијенијих земаља. Али, онај ко има осредње радне навике, и пола чуке у глави, за разлику од Србије не може да буде сиромашан. Чак и у економски најјачем Београду има доста случаја родитеља који ринтају као коњи, а породица је у дубоком сиромаштву. Тога је мање у Београду, али већ 100км од Београда је нормално да жена ради у маркету за пола официјалног минималца без уписаног стажа, плаћеног одмора и боловања. Одајете утисак да уопште нисте истражили провинцију, а ја сам истражио провинцију и Србије, и Белорусије и Холандије.
Истина је да Белорусија из огромне индустријске производње, за разлику од рецимо Пољске, не извлачи и неки супер профит. Рад, ред и дисциплина доста изнад просека Европе не резултирају неком суперском економијом због доста застарелих и конзервативних пословних схватања. Да реални стандард је бољи од било чега на Балкану и већине бившег СССР, али то му дође нешто као победник у трци богаља.
које се очајнички држе социјализма и хибридне економије
За разлику од Белорусије и Холандије, ја у Србији морам да као иглу у пласту сена тражим социјалистичке елементе. Такође, Србија се од обе разликује и тиме што уопште нема иоле озбиљан политички програм. Можете сматрати белоруски програм лошим, али српски не можете сматрати ни добрим ни лошим. Како сматрати нешто добрим или лошим чега нема? У Србији је строго политика од данас до сутра, са социјаликоликим испадима типа јефтин паризер, помоћ 100 евра за пензионере.
Ево та "строго капиталистичка" Холандија има 30% становника у социјалним становима (неки труд за доступно становање), услове за безбедно бициклирање у сваком сокаку и најудаљенијем селу, некакву мрежу јавног превоза до најудаљенијег села са ограничењем цене карте, и са неким стандардом, лицима са слабим примањима се покрива највећи део здравственог осигурања. Белорусија се користи другим методама, али са истим циљем искорењавања сиромаштва, неравноправности, достајанствених минималних услова за сваког.
У Србији државу заболе да ли ћеш да живиш у подземном пролазу, напуштеној вили промаја, кући од картона, што људи ван градова умиру од за градове за 21.век решивих болести зато што хитна помоћ не долази, за то што немаш вртић да оставиш дете да донесеш бар још једну плату у кућу, што су многа места одсечена од било ког превоза, а ако имају, аутобуски монополиста дере са ценом карте, али зато имаш јефтин паризер. Је***ш такав социјализам. Чак је СФРЈ за време реформи Кире Глигорова и преласка на "тржишни социјализам" поукидала локалне пруге у крајевима тада без асвалтних путева, и у тренутку када је у СФРЈ у просеку било једна кола на 80 становника.
Везано за "хибридну економију", свака економија је хибридна. Потпуна 100% тржишна правила значе тотални хаос. Из њега на крају обично исплива ајкула, која је појела све око себе. У Западним системима корпорацијски монополисти или договорни олигополисти држе уцењивачку масу капитала. Без обзира ко победио на изборима, не може да им се фронтално супротстави, само да преко еколошких прописа, или слично да нека ограничења као компромис народног и корпорацијског интереса.
што омогућава да (уз широку подршку) политичари граде култ личности и злоупотребљавају државне ресурсе на очување таквог, малтене неомонархистичко-феудалног, поретка
Везано за култ личности, без истог се не може ни у "најдемократскијој" Америци. Погледајте Трампа, рецимо. Али и без тога, и у најдемократскијој земљи, највиши политичари долазе на отварање неког метроа, великог моста... За разлику од Србије, ја у Белорусији и нисам видео друго политичко злоупотребљавање ресурса осим полиције и суда, и то строго и само за политичке случаје је тако. За обичног аполитичног грађанина имаш полицију и судство за врло позитиван пример. Ако си прималац социјалне помоћи, неће ти бити омогућена или онемогућена ради сигурног гласа. Радних места је у свим регионима довољно, и без хиперпродукције кадрова (читај постојање политичког програма). "Изборна воља" се решава на много сировији начин, буквално се цртају резултати без обзира на гласање. Феудализам постоји само у Србији, односно да постоји елитна недодирљива класа и плебс. У Белорусији обичан човек без политичких веза може да се озбиљно развије у малом и средњем бизнису, или да врло озбиљно напредује на основну професионалних квалитета у државном сектору. Једино за монархизам и то само на први поглед постоји нека сличност. Када се погледа дубље, белоруска монархија стоји на стубу војске, полиције, озбиљног олитичког програма, јаког спољнополитичког партнерства са неким од силних и предвидивости. Српска "монархија" стоји на дригираним навијачима, тројном колонијализму Кина-Арапин-Запад и удбашким кукавичјим јајима.
Опозициони медији у изгнанству су анкетирали белоруску емиграцију у по западним статистикама одличним Пољској и Литванији. Око 75% испитаних је рекло да би се вратило у Белорусију ако би се променила власт.
На питања да ли би се белорус вратио ако би економски стандард порастао, ако би ушли у Европску унију, или ако би ушли у НАТО, одговор је био "да" на нивоу статистичке грешке. Односно, показало се да Белоруси који су осетили и једно и друго имају занемарљиво незадовољство међународним статусом Белорусије, и економско-програмским уређењем. Сматрајте то добрим или лошим, то је легитимно. Али истим или сличним са Србијом, потребно је бити фанатик. Моја пристрасност и другачије мишљење се ту огледа у томе да сам ја 85% задовољан белоруским економско-праграмским уређењем, холандским 60%, донапредним српским 30%, а напредно-српским 15%.
Од 5 највећих компанија у Србији 3 нису у приватном власништву
За малу земљу је катастрофа, и буквално издаја ако би приватизовали Електропривреду, рецимо. Друга је прича што немамо неког гиганта типа Мерцедес, Нокиа и слично, али чак са неким американцима сам се сложио да социјализам/државно боље ради од приватног: 1) комуналне услуге 2) здравство 3) образовање 4) јавни превоз путника. Везано за Белорусију, мислим да су правилно урадили за малу земљу да држе у државним рукама нешто за шта нема места за тржиштем попут фризерских салона, а то је производња аутобуса, возова, камиона, трактора, рударских машина, али да беспотребно троше енергију и гуше добар потенцијал текстилне индустрије бранећи државне фабрике у том сектору. Наравно, то је мој програмски став.
И организација чији чланови не полажу рачуне јавности нити се бирају на слободним изборима не може да буде државотворна за једну републику,
Еурека! Нашли смо једну сличност Србије и Белорусије, па макар било и половина реченице! Чиновник се не бира на изборима, али оно што је важније за државност, полаже рачуне, и то дебело. Белоруски чиновник је на "врућој столици", притискан одоздо и одозго. Има обавезу одговора на жалбу у року од 10 дана, и увек постоји неки надзорни орган који проверава одговоре на жалбе.
oво мора да је један од најнепособнијих дипломата које су слали
човек би очекивао нешто типа "САД са пажњом посматра развој ситуације у Србији и апелује на власт да спроведе неопходну истрагу трагедије у Новом Саду ради очувања владавине права. Сва борба за бољу земљу и европске интеграције мора да се спроводи мирно, кроз надлежне институције" или нека тако шупља баљезгарија.
Не "ало рајо, смирела"
Сада тек мало више разумем твој ниво наивности, вере у Деда мраза и добре виле. Наводно постоји тамо нека добра спољнополитичка сила, коју интересују наши унутрашњи проблеми. Наивно попут вере у Путина као доброг цара, зато што се верује да је добар, ако нам је већ онај Западни бомбама показао колико је зао.
А истина је и сурова и олакшавајућа истовремено, да су захтеви великих увек јавни, могу стати на пола странице фонтом 12, а за све остало смо сами криви или заслужни.