Ђинђић се истиче у односу на остале јер је био један од ретких заправо против социјализма, а не само његових очитих симбола и неуспеха. Као политичар је био домаћа верзија пољских, чешких, мађарских, хрватских (итд.) струја тог времена који су представљале десницу, залагале се за капитализам и слободно тржиште, враћање верског идентитета уз грађанство у политици, демократију итд. Разни домаћи "прозападни југословени" данашњице то не могу да признају себи али његова политика није била црвени популизам бесплатних базена и државних компанија.
Шапић (као и цела ова пост-Досовска булумента) глуми неки анти-социјализам нападајући симболе истог али наставља са модификованом политиком из периода социјализма, и у урбанизму и у економији и у јавном сектору генерално. Зато мета њиховог "антисоцијализма" никад није нпр. велики јавни сектор, не теже да отпуштају бирократе, смање државно трошење, укидају порезе привреди итд. Њихова мета су социјалисти чији социјализам није био довољно "националан"