Pao im IQ od velike količine zagađenja.Тачно 60 одсто младих сматра да је Србији потребан јак вођа и лидер кога ће народ следити, што је највиши резултат у последњих шест година
Pao im IQ od velike količine zagađenja.Тачно 60 одсто младих сматра да је Србији потребан јак вођа и лидер кога ће народ следити, што је највиши резултат у последњих шест година
Mozda su prepoznali da tekuci Vodja nije jak lider.Pao im IQ od velike količine zagađenja.
Zašto ne idu u zemlje sa jakim liderima?Mozda su prepoznali da tekuci Vodja nije jak lider.
Jakog lidera je moguce proizvesti. Hulja je dugo godina bio obican uvlakac i potrcko dr Seselja.
Zašto ne idu u zemlje sa jakim liderima?
Onda su trebali da stave i crnu goru i Kipar i Tajland.Биће да циљају на руске избеглице које раде онлајн.
Znači zaključak... pravac u NATO, jer dobro je za narod i državu.Ваљда иду фазно, ЦГ је ипак НАТО, Кипар ЕУ а Тајланд омиљена САД туристичка дестинација.
To je Sloba osporio. Njemu ide račun. Ali da ne idemo opet u tu temu.Да осим ако ти оспоравају територијални интегритет. Ако би улазак у НАТО гарантовао да је КиМ наша територија без обзира на врсту уређења доле, онда би тај потез поздравио и поред штете коју смо претрпели.
nisuy oni tako glupi. Secam se nelkih lokalnih izbora pre 2011. Svaki stepenik koji su rekonstruisali, radikalska gamad je dokumentovala i prezentovala kao uspeh.СНС активисти се управо хвале реконструкцијом пар спортских терена у блоку 1 на НБГ. Замислите колико им је опао рејтинг да морају да се хвале и најмањим радовима као да су радове финансирали они а не буџет који се пуни нашим парама.
Мирослав Самарџић |
субота, 12. август 2023. |
У модерној политичкој теорији савремени политички системи названи су постдемократија. ( Колин Крауч, Жак Рансијер, Шелдон Волин, Питер Меир и др ) У таквим системима власт је у рукама економских елита, а периодични избори су обична фарса чији је циљ да се економска моћ пренесе и у политичку и сваку другу сферу друштвеног живата. У западним друштвима главни субјекти политичких процеса су политизоване крупне корпорације, појединачни грађани су разбијени, изоловани, обесхрабрени да се међусобно организују. У Србији полуге моћи држе амбасадори великих сила и представници међународних финансијских организација, они владају преко домаћих странака, којима омогућавају да контролишу државни апарат све док служе њиховим интересима.На изборима тзв. бирачи се не опредељују између различитих политичких концепата, које већина изборних актера уопште и нема, него на основу представљања кандидата у медијима. Избори се добијају на телевизијама, а за њихов исход важнији су визуелни и звучни ефекти него идеје. Изборне кампање су добро режирани спектакли који се много не разликују од забавних програма. Добија странка која има више новца да плати најбољег редитеља, који вештим манипулацијама формира вољу грађана. У политици влада новац, начело један долар један глас, а не један човек један глас. У политичким кампањама се не води рационална расправа о кључним проблемима са којима се нека заједница суочава, него се пажња усмерава према тривијалностима. Овакав политички систем не отвара простор за расправу о егалитарним политикама, редистрибуцији, заштити маргиналних и искључених. Политичари се понашају као естрадне звезде или манекени, један пева, други удара у тамбуру. Политичке поруке су слоганизоване и естетизоване, демократски живот сведен је на непрестане кампање, стручњаци за истраживање јавног мњења главни су посредници између владајућих елита и народа. Јавни говор престао је да буде рационална расправа и претворио се у манипулативну и заводљиву реторику у којој доминирају емоцијама набијена поједностављивања. На предизборним митинзима главну улогу имају бубњеви, политика је приватизована и тривијализована. Антисистемске теме су потиснуте, расправља се о алтернаивама које креирају редитељи политичких процеса, обични грађани само следе сиглнале које им шаље режимска пропаганда. На изборма се може променити влада, али само да би на власт дошла иста таква. Промена система је искључена као опција, такмиче се конкурентски маркетиншки тимови, а не партије са различитим програмима. Побеђује онај који има више новца и боље барата манипулативним техникама. Савремене политичке партије су организације за бруталну експлоататцију јавних ресурса, изборне машинерије које служе личним и клановским интересима. Обични људи у политици само статирају, они су пасивни посматрачи, одлучују олигархије иза затворених врата и мимо демократских процедура, као у предемократским системима. Публика је пасивна, конфузна, збуњена, неспособна да ствара организације које би могле да штите њихове интересе. Разум и морал су давно протерани из политике, политичким животом у већини држава доминирају безобзирни демагози, често шарлатани, који су потпуно незаинтерсовани да се баве решавањем друштвених проблема. Политчки процеси су обесмишљени, испражњени од садржаја. Напетости између власти и опозиције више углавном нема, странке се групишу у центру, а међу њима нема битиних идеолошких разлика. |