Ok. Zapamtiću ovaj stav. Samo vreme će pokazati ko je u pravu.Неће бити изолације државе. Та идеолошка представа постоји само за замајавање народа, једнако као и емисија на Хепију.
Ok. Zapamtiću ovaj stav. Samo vreme će pokazati ko je u pravu.Неће бити изолације државе. Та идеолошка представа постоји само за замајавање народа, једнако као и емисија на Хепију.
Ok. Nema potrebe da idemo dalje. Ja mislim da je DS posle 2000. bio u pravu, ti ne. Videćemo.ДС је почетком 2000их плашио гласаче како ће радикали на власти да врате санкције. Бивши радикали а данас напредњаци имају другу баба рогу данас.
Jesmo. Naša bezbednosna agencija nije u mogućnosti da sarađuje sa US službama.За сад нисмо претрпели никакве санкције.
Како, а сарадња са ДЕА?
Od ljudi koji smatraju da Srbija treba da uđe u NATO ILI su otvoreni za tu opciju, 80% misli i smatra to iz čisto pragmatičnih razloga. Samo onih 20% najzaluđenijih želi to jer vole taj pakt. Većina ljudi gleda čisto interesno i pragmatično. U međunarodnoj politici gotovo nikad nema emocija (sem u par izuzetaka) i ko to shvati, njemu bude lakši život.Лично нисам љубитељ НАТО, али не могу да кажем да не постоји сценаријо у ком се не би противо уласку у исти, поготово ако наш опстанак зависи од тога.
Dobro me plaćaju. Mada evo danas nisam ispunio normu što se tiče broja postova. Trudim se.To je i uloga korisnika @goran123
Ханс Кунднани |
недеља, 06. август 2023. |
Током протекле деценије, а посебно после политичких шокова 2016. године, постоји све израженија тенденција да се домаћа и међународна политика посматрају као скуп бинарних супротности: демократија и ауторитаризам; либерализам и нелиберализам; интернационализам и национализам, итд. Од руске инвазије на Украјину прошлог фебруара, овакав приступ — прича о добрим момцима против лоших момака — постао је доминантан. Колико год овај наратив био подесан, он замагљује сву сложеност и контрадикторност садашњег тренутка. Европска унија игра посебну улогу у овом доминантном наративу. На ЕУ се обично гледа као на једног од добрих момака: она се залаже за демократију и либерализам - две вредности које угрожава Русија, земља на страни ауторитаризма и нелиберализма. ЕУ се такође посматра као оличење космополитизма, супротно од национализма Русије и њених евроскептичних „популистичких“ присталица. У стварности, међутим, позиција ЕУ унутар бинарности која доминира нашим политичким размишљањем је много сложенија. Њене историја показује да се она залаже за либерализам пре него за демократију, док понавља неке од карактеристика национализма, али на вишем, континенталном нивоу. Најважније, уместо да ограничава ове тенденције, рат у Украјини их можда заправо јача. Историја европског пројекта је проблематичнија него што сугерише идеја о њему као симболу демократије. Мало „проевропљана“ зна да је он започет као колонијални пројекат – што би се могло назвати његовим првобитним грехом. Пео Хансен и Стефан Џонсон поазали су у својој књизи Евроафрика да је прва фаза европских интеграција педесетих била делимично намењена консолидацији белгијских и француских колонија у Централној и Западној Африци, којима је била потребна инјекција западнонемачког капитала. Многи у Западној Немачкој, с друге стране, видели су то као шансу да се врате у колонијалну игру из које су били искључени од краја Првог светског рата. Када су Белгија и Француска шездесетих изгубиле своје преостале колоније у Африци, шест земаља које су створиле Европску заједницу за угаљ и челик и Европску економску заједницу окренуле су се према унутра и заборавиле своје колонијално порекло. Тако је наратив који се појавио око онога што је постала ЕУ усредсређен на унутрашње лекције европске историје (то јест на вековне сукоба између европских земаља, који су кулминирали у Другом светском рату и Холокаусту), а не на спољним поукама европске историје (посебно не на европском колонијализму). Европа се све више замишљала као „затворени систем“. Европска унија створена Уговором из Мастрихта 1992. године себе је доживљавала као средство преко кога ауторитарне државе могу да изврше демократске транзиције. У раној фази европских интеграција оне су имале кључни значај за демократизацију Италије и Западне Немачке, а касније осамдесетих и Грчке, Шпаније и Португала. У стварности, оно што је ЕУ заправо урадила је ограничавање народног суверенитета у државама чланицама. ... Оно што изненадну „проевропску” идентификацију са украјинским национализмом чини још чуднијом јесте да то није било какав национализам. Он има дугу историју антисемитизма која се протеже од козачког вође из XVI века, Богдана Хмељницког до Степана Бандере током Другог светског рата. Oбојица су још увек поштовани у Украјини. Штавише, после 2014. године велики део борби у Донбасу водио је батаљон Азов, неонацистичка милиција која је била интегрисана у Украјинску Националну гарду. Присталице Украјине тврде да су ти неонацистички елементи касније уклоњени. Али најмање два од пет команданата Азова које је украјински председник Владимир Зеленски недавно вратио из Турске у Украјину као хероје су неонацисти који су оснивачи Азова. Баш као што се сматрало природним да се земље Централне и Источне Европе придруже ЕУ након завршетка Хладног рата, сада се сматра природним да се и Украјина придружи. У ствари, питање придруживања Украјине сада је највећа преокупација за „проевропљане“. На типично технократски начин они су фокусирани на то како да управљају процесом. Али постоји много важније питање - да ли ће Украјина, кад постане чланица ЕУ, бити моћнија верзија Мађарске и Пољске. Постоји опасност да ће рат и придруживање Украјине ојачати тенденцију да ЕУ себе види као оличење угрожене европске цивилизације што ће додатно ојачати њен идентитет као белог блока. |
Naravno da treba sam raditi, ali kriminal ne poznaje granice.Znaci, ne slazes se da treba i sam raditi, sve i da smo svi za NATO? Ok.
Inace, kakav ekspresan odgovor, bez ikakve zle namere, iskreno se nadam da te neko placa za ovo, ovako je prilicno tuzno.
Ko je ovo? Ne vidim dobro. Liči mi na nekog četnika.
Šta ćemo sa njim?Умировљени пуковник 9. бојне ХОС-а Рафаел Витез Бобан, Марко Скејо, грађанин ЕУ и НАТО чланице Републике Хрватске.
Pričam o tome da se oko nas podiže zid. Naša BIA već izopštena. Čemu se možemo nadati?Švedska, nije u NATO - huligani se ubijaju, veze policije, huligana i mafije, KGB ih organizuje, nemaština, diktatura, ljudska prava ne postoje...
Norveška, član NATO-a - raj na zemlji.
Primer ove dve zemlje, kao i balkanskih jasno govori da članstvo u NATO sve rešava i da se ne može bez istoga živeti normalno i da nam to treba biti prioritet.
Švedska sad kao uređena zemlja, koja je sama to postigla, može na miru da odluči hoće li ili ne.
Вучић је НАТОPa sad. Ti problemi mogu samo drastično da se uvećavaju kako stepen izolacije zemlje bude rastao. Zar ne?