Tužne vesti za srpski i svetski fudbal stižu iz Italije ovog petka. Nakon duge borbe sa leukemijom, u 54. godini je preminuo Siniša Mihajlović.
Siniša Mihajlović rođen je u Vukovaru 20. februara 1969. godine.
Prve fudbalske korake napravio je u Borovu gde je i započeo seniorsku karijeru. Usledio je 1988. godine prelazak u Vojvodinu, a zatim 1990. u Crvenu zvezdu.
U Crvenoj zvezdi tog 10. decembra 1990. dočekali su ga, uz trenera Ljupka Petrovića, Dejan Savićević, Robert Prosinečki, Vladimir Jugović… Saigrači sa kojima je pokorio Evropu i svet i osvojio Kup šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo.
„Pamtim dobro taj meč. Mislim da je to bilo najdosadnije finale u istoriji Kupa šampiona. Otkriću vam nešto: čak nas sedam iz prvog tima je samo nekoliko sati pred meč dobilo kasete sa utakmicama Olimpika. Sećam se da je tada Ljupko Petrović rekao: „Ukoliko ih napadnemo, ostavićemo im mesta za kontranapade“. Odmah sam ga pitao šta da radimo onda, da bi on kazao: „Kada imate loptu, vratite im je“. Proveli smo 120 minuta na terenu skoro bez pipanja lopte. Otišlo je kasnije u penale, a Amoros je promašio prvi, dok smo mi pogodili svaki. Da smo se nadigravali sa njima, onda bismo sigurno izgubili. Ne zbog toga što su oni bili jači od nas, već zbog toga što su navikli da igraju takve mečeve. Imali smo u timu decu od 21, 22 i 23 godine i nisu nam davane velike šanse. Bilo je teško čuti trenera koji nam govori da bi trebalo da im prepuštamo loptu. Ipak, prihvatali smo svi trenerovu reč, jer je to moralo da se poštuje. To je stvar kulture. U Istočnoj Evropi, uključujući i Rusiju, nije bilo toliko demokratije koliko je bilo u Italiji i Španiji. Igrači su bili kao vojnici. Ipak, ja sam drugačiji od velikog Petrovića. Ja uvek pripremam ekipu da ide na pobedu, čak i protiv boljih timova od Fjorentine. Očigledno je to veliki rizik, ali to je moja filozofija“, sećaće se Miha svog velikog uspeha sa Crvenom zvezdom.
Dve godine kasnije seli se u Romu, a u Italiji je nosio dres i Sampdorije, Lacija i Intera.
Za reprezentaciju je igrao od 1991. do 2003. godine, kako god da se ona zvala – SFRJ, SRJ, SCG – i upisao je 63 nastupa uz deset postignutih golova. Igrao je na Svetskom prvenstvu 1998. i na Evropskom prvenstvu 2000. godine.
Bio je jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca na svetu. Uz Đuzepea Sinjorija jedini je igrač koji je u Seriji A na jednoj utakmici tri puta zatresao mrežu iz slobodnjaka. Sa Andreom Pirlom deli rekord Serije A po broju golova iz slobodnog udarca – ukupno 28.
Sa Crvenom zvezdom osvojio je Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup. Sa Laciom je slavio u Kupu pobednika kupova i UEFA Superkupu, tri puta je bio prvak Jugoslavije – jednom sa Vojvodinom i dva puta sa Crvenom zvezdom. Dva puta je bio šampion Italije – po jednom sa Lacijom i Interom. Kup Italije osvojio je četiri puta – po dva puta sa Lacijom i Interom. Osvojio je i tri Superkupa Italije – dva puta sa Lacijom i jednom sa Interom.
Igračku karijeru Miha je završio 2006. godine, a već tada je u Interu postao pomoćni trener Robertu Manćiniju..
Od 2008. je krenuo u samostalnu trenersku karijeru koja je počela i završila se u Bolonji. Redom je vodio Bolonju, Kataniju, Fiorentinu, Sampdoriju, Milan, Torino i na kraju se vratio Bolonji. Trenersku karijeru tako mu je iz evropske vizure obeležilo lansiranje tada 17-godišnjeg Đanluiđija Donarume na golu Milana.
Bio je selektor reprezentacije Srbije godinu dana, od 2012. do 2013. Klupu reprezentacije napustio je nakon neuspeha u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo (u konkurenciji Belgije i Hrvatske).
Pre tri godine počela je njegova borba sa okrutnom bolešću. Kao i u svemu što je radio, tako i u ovome, bio je iskren i hrabar i jedno vreme je imao sigurno vođstvo. Ipak, na kraju ga je bolest savladala.
Iza Mihajlovića su ostali supruga Arijana i petoro dece, Viktorija, Virdžinija, Miroslav, Dušan i Nikolas.
Adio, Miha!
Preminuo je Siniša Mihajlović.
sportklub.rs