Šta je novo?

Hram Svetog Save

Један занимљив детаљ који раније нисам запазио - наш драги Мухин се изгледа венчао у Храму. На овом снимку на 33:50:


И још један занимљив скорашњи снимак из Храма, има пар сцена из до сада невиђених делова:


Мухин помиње рад на композицијама спаљивања моштију Светог Саве, преноса моштију у Милешеву, мирење браће.... Све то нам до сада није било видљиво (?), бар се не сећам. Не знам где би се тачно налазиле, да ли у олтару или негде где ћемо моћи да видимо. У Крипти имамо исто неке од тих сцена.
 
Poslednja izmena:
Мухин помиње рад на композицијама спаљивања моштију Светог Саве, преноса моштију у Милешеву, мирење браће.... Све то нам до сада није било видљиво (?), бар се не сећам. Не знам где би се тачно налазиле, да ли у олтару или негде где ћемо моћи да видимо. У Крипти имамо исто неке од тих сцена.
Zar to nisu scene na velike 4 ikone kod "stubova"?
 
Zar to nisu scene na velike 4 ikone kod "stubova"?

У праву си, скроз сам заборавио на њих. Још је преводилац рекао иконе, а ја помислих да је погрешио и да Мухин сигурно прича о неком мозаику...
 
Ne znam da li je stavljano ovde, al evo :)
kripta.jpg
 
Ово су вероватно крипте чим је сцена Васкрса у најави.
 
Može li neko ko je upućen u crkvena pitanja da objasni šta se to dešava poslednjih dana između SPC i Makedonije?

Kako je to sada iznenada došlo do "pomirenja" posle 60 godina i zašto se sve odigralo u tajnosti? Godinama vladaju tenzije oko crnogorskog pitanja, a sad odjednom rešavaju preko noći spor sa Makedoncima?

Drugo, sad mi drugarica koja se preko sns-a zaposlila u opštini, kaže da su ih jutros pokupil ispred stranke i odvezli ih u Hram na ovu "liturgiju pomirenja".

Ako su u pitanju čista posla i ako su poslednji događaji povod za slavlje, zašto SPC nije pozvala običan narod na službu u Hram, nego dovoze članove sns-a?

Ovde se nešto muti..
 
1. Црногорско питање не постоји. Македонско је било болно и крварило је годинама а Мирашев театр је петпарачка прича за жуте новине.
2. Овај чин се спремао практично од момента раскола,
3. Било је неколико неуспешних покушаја,
4. То што се не труби по читав дан у новостима, не значи да је тајно,
5. Ја сам добио обавештење (да не кажем позив ) тако да мислим да су многи знали, ипак радни дан је, не могу сви да дођу. То што је СНС дао своје ресурсе да увелича гужву не знам шта бих рекао.
 
Dobro, lepo si obavešten.

Možeš li reći ključnu stvar- da li ovaj čin znači da je SPC priznala neku samostalnost MPC, tj. da li je legalizovala otcepljenje Makedonske crkve koje su šezdesetih napravili komunisti?

Šta znači ovo današnje zajedničko služenje sa makedonskim vladikama u Hramu? Da mi sada u SPC imamo neku uniju sa Makedoncima? Sad kažu da će njihove vladike ubuduće da učestvuju u radu Sabora SPC, a u Skoplju danas rekoše da očekuju da im SPC do kraja maja zvanično prizna autokefalnost.

Mnogo toga ovde nije jasno, ali čim su se upetljali SnS-ovci, ne miriše mi na majske ruže..
 
Овај чин значи да су се Македонци вратили под окриље мајке цркве што је створило предуслове да се почну преговори о давању аутокефалије. До тога није могуће било причати ниочему јер су Македонци били у расколу.
 
Ali ako je sve to tako lepo zašto je trebalo da prođe 60 godina? Šta im je to SPC sada dala, tj. koji je ustupak napravila posle ovoliko godina kad su Makedonci sada u Beogradu i svi su srećni?
 
Ништа ту није решено, једном расколник увек расколник, на званичној страници тзв МПЦ називају СПЦ "Црква Србије", шта ће бити са српским манастирима итд,

а далеко од тога да не постоји црногорско питање, Мираш је одувек био шарлатан и цео тај пројекат тзв ЦПЦ је мазање очију и скретање пажње,
у ближој или даљој будућности постоји оправдана сумња да ће МЦП ићи ка некој врсти аутономије коју и већ сада има, сетимо се само након смрти Амфилохија избора новог Митрополита и повика из ЦГ да неће прихватити избор "из Београда" у стилу "да само Црногорац може да буде нови Митрополит, а ви Србијанци бирајте по Србији и Босни ваше владике", ако се мало пажљивије слушају званичници и обичан народ у ЦГ када је нека тема у вези цркве они скоро никад и не помињу СПЦ, већ искључиво само МЦП.
 
Ja ovo vidim kao povlačenje SPC, evo i Prle kaže kako su se sada "stekli preduslovi za pregovore o davanju autokefalnosti".

Dakle, nisu se u MPC jedno jutro tek tako probudili i rekli- evo kajemo se, nismo više Titovi raskolnici, prihvatamo da smo deo SPC i idemo u Beograd na zajedničku liturgiju.

Ne, ovo je zapravo samo jedan korak bliže tome da oni postanu nezavisna crkva i da SPC tamo više nema ništa.

Pa će onda na red da dođe i CG itd.. Litijama je srušen Milo, a i dalje nije potpisan Temeljni ugovor.

Ovo je slabljenje SPC.
 
Охридска Архиепископија СПЦ већ постоји..


Али добро, вратити их у оквир СПЦ и временом уклањати расколнике из тела епархија на простору РСМ, а некаква аутокефалија значила би отворену издају.

Држава Србија мора заштити интересе српског народа и СПЦ у Црној Гори.
 
Poslednja izmena:
Охридска Архиепископија СПЦ већ постоји..


Али добро, вратити их у оквир СПЦ и временом уклањати расколнике из тела епархија на простору РСМ, а некаква аутокефалија значила би отворену издају.

Држава Србија мора заштити интересе српског народа и СПЦ у Црној Гори.
Ништа ту мени није јасно шта је договорено, да ли је неку изјаву дао владика Јован, какав је његов статус сад уопште?
 
Данас је владика Јован дао изјаву у смислу - његов живот је јединство цркве. Између редова, ја читам: кад се ово све реши ја идем (манастир, пензија).

И још једном, ово није ништа одједном и у тајности, преговори се воде са разним интезитетом практично од момента раскола.
Апропо аутокефалије:
1. Српски национални корпус у данашњој Србији, политика, медији, одавно Македонију третирају - никако! - или као далеко иностранство. Исто тако, политичке елите у Македонији отворено воде антисрпску политику. Не као хрвати, али кад је нешто лоше, то је онда Србија. Увек у неком лошем контексту. На последњем попису "нестало је" око 120-140 хиљада људи који су се изјашњавали као Срби. Десрбизација Македоније је процес који је почео у комунистичкој Југославији, македонски комунисти су то радили врло грубо, а помогли су им бугарски окупанти који су метричке књиге украли, спалили, а елиту одводили и ли стрељали.
2. Сви споменици културе који су подигнути на тероторији данашње Македоније од стране српске властеле су ван домена српских институција и Цркве. Недавно је у Лесновском манастиру спречено прекречавање назива фресака који показују име ктитора.
3. Најстарије светиње на Охриду дуго су биле хотели и кафане, у последње време иде њихова обнова и насељавање монаштвом.
4. Све време раскола македонска црква је била потпуно изолована од свега православља па ипак, успели су да сачувају и структуру и да се не распадну, што је лакмус духовног здравља.

Аутокефалије су се историјски давале под специфичним политичким околностима: а тада када елита онемугућава слободан проток људи, када је процењено да разлика у службеном језику смета учестовавњу народа у богослужењу, и када због тога нема напретка, када материјално црква може сама себе да обезбеђује, када црква не пада у јереси и када се на територији њеног дејства не коте "мисионери" и нови расколи.

Да ли ће Македонци добити аутокефалију? У нашој цркви колико сам ја чуо у разним разговорима, више је мишљења да треба да је добију од оних који су против. Ипак да би се то десило, морају се решити питања која су одавно назрела, а за то је потребно време. Ако и буде Томос, не могу да верујем да ће то до краја маја да буде - осим, ако ово све није одавно договорено, али ја нисам чуо о томе ништа.

И за крај, чисто моје мишљење. Могуће да је ова прича мало убрзана и да су Македонцима дата обећања јер њихова елита већ две године кука и обија прагове Фанара, тј откако је Фанар дао "Томос" Порошенку и тиме отворио Пандорину кутију. Како се то не би десило, (а већ је п. Варотломеј 9ог маја дао изјаву да признаје македонску цркву под именом Охридска Архиепископија) вероватно је наша црвква схватила да то не сме да се дозволи, јер тада анимезитет мешу нама и македонцима добија нове димензије. Са друге стране, лукава зелени папа Вартоломеј (или његово окружење) признаје макеоднску цркву у оквиру македонске државе. Шта то значи:
1. Све епархије у иностранству укључујући и најбогатију у Аустралији иду њему
2. Државне границе могу да се мењају тако да се исти принцип као под 1. примењује
3. Спрску Православну Цркву у том саопштењу први пут називају црквом Србије, тј планирају исту судбину као и за Македонце.
 
CPC i MPC nisu za poređenje.
Ohridska arhiepiskopija ili Ckrva na teritoriji današnje Severne Makedonije ima osnova za samostalnost. Ona je postojala kao autokefalna crkva pre Žičke arhiepiskopije/Pećke patrijaršije/SPC. Njen status, koji po dogovoru crkava Rima i Carigrada reguliše istočno-romejski car, Sveti Sava i koristi, te od cara dobija autokefalnost, sa blagoslovom patrijarha, naravno. Pre toga je potpadala pod ingerencije Rima, treba biti iskren pa i to otvoreno reći.
Posle Velikog rata, na teritoriji Kraljevsktva SHS, SPC dobija sve eparhije pod svoju jurisdikciju i treba da reguliše njihov status. S obzirom na osobenost tog naroda tamo. jezik, a sada i naciju i državu, SPC ima sva prava, dužnosti pa i obavezu da im omogući maksimalne uslove za normalno funkcionisanje i napredak. Ako to uključuje samostalnost, treba da im se da. Sve naravno u dogovoru, razumevanju i ljubavi - što sada i imamo na delu. Ja verujem da je dogovoreno neki rok, recimo od 5 ili 10 godina da se sve to pripremi, organizuje i sprovede u delo.
Crkva u Crnoj Gori je istina imala neke elemente samostalnosti, ali ne zbog raskoši, obilja, bujanja i napretka. Već naprotiv - u uslovima siromaštva, izolacije, nedostatka ljudstva, prosvete i osnovnih okolnosti za normalno funkcionisanje, oni su delimično funkcionisali nezavisno - jer su bili odsečeni i izolovani. Znači bili su primorani na tako nešto. To nije ni priblično argumentu da se njima dodeli istorijski osnov za dobijanje samostalne crkve.
I najvažnije što treba reći je da u pravoslavnoj crkvi svaka eparhija predstavlja maltene nezavisnu crkvu kao što je npr. rimokatlička crkva! Naš patrijarh ne može da ode npr. u Požarevac ili u Vršac ako se ne javi lokalnom episkopu. Niti može da im se meša u lokalne poslove, organizaciju, odluke i sl. Samo ako je pitanje vere ili neki viši cilj (kao Kosmet u slučaju Artemija), Sveti arhijerejski sabor, odnosno Sinod, ima pravo da se sastane, raspravlja, pozove lokalnog episkopa na razgovor, odgovornost, poslušnost... Dakle, svaka eparhija kod nas je crkva za sebe sa izuzetno dubokom i realnom autonomijom. Nema razloga da crkva u Sev. Makedoniji ima svog arhiepiskopa i autokefalnost jer imaju i potrebe i razloga za to po mnogim i važnim osnovama.
 
Ja bih mitropolita Jovana u Zagreb sa počasnom titulom arhiepiskopa svih zapadno-romejskih zemalja :D :D :D

U znak zahvalnosti i priznanja za sve žrtve koje je podneo za jedinstvo crkve. I naravno, za 50 godina kakonizacija :)

A ako ne to, može da ostane u ovom statusu do dobijanja tomosa za Ohrid/Skoplje i onda u zasluženu penziju, sa svim počastima naravno. Normalno je da do finalizacije procesa regulisanja statusa crkve koja je bila u raskolu ima duplih titula, paralelenih jerarhija, preklapanja jurisdikcija...
 
I Rim ga smatra dogovorom i poštuje ga, naravno.
Kopiram komentar sa jednog drugog popularnog foruma. Tema je prilično dobro odrađena. Kopiraću i link do cele teme ako mi dozvole ovde,

да бисмо умели одговорити на та питања, потребно је да се позабавимо случајем саме Охридске/Бугарске архиепископије, за коју је већ Гардашевић врло оштроумно запазио да је у много чему специфична, и по свом устројству различита од свих осталих помесних Цркава. он је, с разлогом, оспорио чак и њену изворну аутокефалност. та Црква је настала у вртлогу врло бурних догађаја друге половине 9. века, у време раскола и спорења црквених столица два Рима (старог и новог), и сукоба у самом Цариграду, између две оштро заваћене црквене струје- Игњатијеве и Фотијеве. спор између њих двојице дао је простор римским епископима да се умешају и тако допринесу победи једне од две сукобљене стране. наравно, то је имало цену, и папе су очекивали озбиљну противуслугу- повратак канонском поретку ранијих векова (стању какво је било пре него су иконоборачки цареви отели од Рима значајне црквене области у јужној Италији, Сицилији и Балкану). и ту се, као најактуелније, јавља питање јурисдикције над новокрштеном државом кнеза Михаила Бориса. тадашња Бугарска се у подједнакој мери простирала са обе стране некадашње (халкедонске) границе две патријаршије, и обе су имале учешћа у њеном покрштавању, и са подједнаким претензијама очекивали да Бугарска (у целости) потпадне под њихову јурисдикцију. наравно, ту треба имати на уму и политичке интересе Ромејског царства, с обзиром да је Бугарска такорећи у предграђу престонице. елем, после неколико (међу)сабора, где су се могле видети и чути најгоре ствари, и који су само доливали уље на ватру, дошло је време да се страсти смире и постигне трајан споразум као темељ црквеног мира и јединства. тај помиритељски (Четврти цариградски) сабор одржан је 879-880 у Константинопољу, и његове одлуке су од свих црквених седишта (и Римске столице!) одмах прихваћене, а сабору је признат васељенски карактер (у неким каснијим вековима Рим ће се предомислити по том питању :lol: ). папа Јован VIII је имао врло озбиљан захтев- да се Фотије свечано одрекне претензија Цариградске патријаршије над Бугарском (да обећа да више неће постављати (рукополагати) епископе за Бугарску Цркву, и да неће слати омофоре (палијуме) њеним предстојатељима). то је био услов да папа пошаље своје легате на Сабор, и призна Фотијево устоличење као канонски чин. Фотије, хтео не хтео, морао је да прихвати. и заиста, чим су легати прочитали папино писмо, којим су скинуте раније анатеме и Фотије признат за канонског поглавара Цариградске Цркве, сам Фотије је, на седници Сабора свечано изјавио оно што је папа Јован VIII од њега и тражио. и то су саборски Оци одмах прихватили и усвојили. тако је Цариградска патријаршија изгубила сваку надлежност над простором Бугарске Цркве, и та саборска одлука има канонски значај (снагу). али прича се ту не завршава. легати су затражили да Сабор донесе и одлуку којом се Бугарска предаје у пуну јурисдикцију Римске столице. међутим, Оци су то одбили, изјављујући да они не могу прекрајати границе црквених области, јер је то у царској надлежности, и одлучили да даљу судбину Бугарске Цркве решава Василије I. саборске одлуке су усвојене, донета су и потписана одговарајућа акта, и Оци су се разишли свако своме дому, а легати назад у Рим. папа није био сасвим задовољан исходом Сабора, али је његове одлуке прихватио и дао им санкцију. очекивао је, наивно, да ће му Василије испоручити Бугарску на сребрном тањиру. међутим, то се није десило. његови апели упућени и кнезу Михаилу Борису и цару Василију остали су без одговора. Јован је касно схватио да су га Грци насамарили. Ромеји су прихватили могућност да Бугарска остане изван јурисдикције њихове Цркве, али не и то да потпане под стари Рим. решење су нашли у томе да Василије постави, сам по својој вољи, архиепископа за Бугарску, чија би Црква остала изван надлежности било ког старог седишта, али и даље чврсто у рукама политичког Цариграда, и под непосредном влашћу самога Цара, који је том Црквом управљао као врховни ауторитет. такав, сасвим необичан канонски статус Бугарске/Охридске архиепископије дочекао је и Св. Саву и његов пут у Никеју. да видимо шта каже Сава, речима свога ученика Доментијана:

Настави говорити к Цару о земљи свога отачаства, рекавши: “ Скрбно и печално ми је, Цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредни божанственим исправљењем. Да, хтео бих да твоје велико царство заповеди Патријарху да ми освети као Архиепископа једног од браће моје, који су са мном, да га земља отачаства ми има за освећење своје, и да се држава великога ти царства њиме велича.”
Сава одлази Теодору Ласкарису, коме су као ромејском Цару, одлуком Четвртог цариградског (Осмог васељенског) сабора стављена у надлежност питања Бугарске Цркве. дакле, Сава се обраћа ономе ко над Охридом има врховни црквени суверенитет (да се тако изразим). и тај (ромејски Цар), у пуном капацитету својих права над Охридском Црквом, наређује да се Сава рукопооложи за првог српског Архиепископа. дакле, Сава се обратио надлежној инстанци, те је његово устоличење у складу са канонским поретком. цариградски Патријарх је у том случају деловао само као преносник апостолског прејемства, како би Савина хиротонија била пуноважна. није деловао са позиција сопствених јурисдикцијских надлежности, којих, као што видимо, није ни имао.
 
Vrh