I Rim ga smatra dogovorom i poštuje ga, naravno.
Kopiram komentar sa jednog drugog popularnog foruma. Tema je prilično dobro odrađena. Kopiraću i link do cele teme ako mi dozvole ovde,
да бисмо умели одговорити на та питања, потребно је да се позабавимо случајем саме Охридске/Бугарске архиепископије, за коју је већ Гардашевић врло оштроумно запазио да је у много чему специфична, и по свом устројству различита од свих осталих помесних Цркава. он је, с разлогом, оспорио чак и њену изворну аутокефалност. та Црква је настала у вртлогу врло бурних догађаја друге половине 9. века, у време раскола и спорења црквених столица два Рима (старог и новог), и сукоба у самом Цариграду, између две оштро заваћене црквене струје- Игњатијеве и Фотијеве. спор између њих двојице дао је простор римским епископима да се умешају и тако допринесу победи једне од две сукобљене стране. наравно, то је имало цену, и папе су очекивали озбиљну противуслугу- повратак канонском поретку ранијих векова (стању какво је било пре него су иконоборачки цареви отели од Рима значајне црквене области у јужној Италији, Сицилији и Балкану). и ту се, као најактуелније, јавља питање јурисдикције над новокрштеном државом кнеза Михаила Бориса. тадашња Бугарска се у подједнакој мери простирала са обе стране некадашње (халкедонске) границе две патријаршије, и обе су имале учешћа у њеном покрштавању, и са подједнаким претензијама очекивали да Бугарска (у целости) потпадне под њихову јурисдикцију. наравно, ту треба имати на уму и политичке интересе Ромејског царства, с обзиром да је Бугарска такорећи у предграђу престонице. елем, после неколико (међу)сабора, где су се могле видети и чути најгоре ствари, и који су само доливали уље на ватру, дошло је време да се страсти смире и постигне трајан споразум као темељ црквеног мира и јединства. тај помиритељски (Четврти цариградски) сабор одржан је 879-880 у Константинопољу, и његове одлуке су од свих црквених седишта (и Римске столице!) одмах прихваћене, а сабору је признат васељенски карактер (у неким каснијим вековима Рим ће се предомислити по том питању :lol: ). папа Јован VIII је имао врло озбиљан захтев- да се Фотије свечано одрекне претензија Цариградске патријаршије над Бугарском (да обећа да више неће постављати (рукополагати) епископе за Бугарску Цркву, и да неће слати омофоре (палијуме) њеним предстојатељима). то је био услов да папа пошаље своје легате на Сабор, и призна Фотијево устоличење као канонски чин. Фотије, хтео не хтео, морао је да прихвати. и заиста, чим су легати прочитали папино писмо, којим су скинуте раније анатеме и Фотије признат за канонског поглавара Цариградске Цркве, сам Фотије је, на седници Сабора свечано изјавио оно што је папа Јован VIII од њега и тражио. и то су саборски Оци одмах прихватили и усвојили. тако је Цариградска патријаршија изгубила сваку надлежност над простором Бугарске Цркве, и та саборска одлука има канонски значај (снагу). али прича се ту не завршава. легати су затражили да Сабор донесе и одлуку којом се Бугарска предаје у пуну јурисдикцију Римске столице. међутим, Оци су то одбили, изјављујући да они не могу прекрајати границе црквених области, јер је то у царској надлежности, и одлучили да даљу судбину Бугарске Цркве решава Василије I. саборске одлуке су усвојене, донета су и потписана одговарајућа акта, и Оци су се разишли свако своме дому, а легати назад у Рим. папа није био сасвим задовољан исходом Сабора, али је његове одлуке прихватио и дао им санкцију. очекивао је, наивно, да ће му Василије испоручити Бугарску на сребрном тањиру. међутим, то се није десило. његови апели упућени и кнезу Михаилу Борису и цару Василију остали су без одговора. Јован је касно схватио да су га Грци насамарили. Ромеји су прихватили могућност да Бугарска остане изван јурисдикције њихове Цркве, али не и то да потпане под стари Рим. решење су нашли у томе да Василије постави, сам по својој вољи, архиепископа за Бугарску, чија би Црква остала изван надлежности било ког старог седишта, али и даље чврсто у рукама политичког Цариграда, и под непосредном влашћу самога Цара, који је том Црквом управљао као врховни ауторитет. такав, сасвим необичан канонски статус Бугарске/Охридске архиепископије дочекао је и Св. Саву и његов пут у Никеју. да видимо шта каже Сава, речима свога ученика Доментијана:
Настави говорити к Цару о земљи свога отачаства, рекавши: “ Скрбно и печално ми је, Цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредни божанственим исправљењем. Да, хтео бих да твоје велико царство заповеди Патријарху да ми освети као Архиепископа једног од браће моје, који су са мном, да га земља отачаства ми има за освећење своје, и да се држава великога ти царства њиме велича.”
Сава одлази Теодору Ласкарису, коме су као ромејском Цару, одлуком Четвртог цариградског (Осмог васељенског) сабора стављена у надлежност питања Бугарске Цркве. дакле, Сава се обраћа ономе ко над Охридом има врховни црквени суверенитет (да се тако изразим). и тај (ромејски Цар), у пуном капацитету својих права над Охридском Црквом, наређује да се Сава рукопооложи за првог српског Архиепископа. дакле, Сава се обратио надлежној инстанци, те је његово устоличење у складу са канонским поретком. цариградски Патријарх је у том случају деловао само као преносник апостолског прејемства, како би Савина хиротонија била пуноважна. није деловао са позиција сопствених јурисдикцијских надлежности, којих, као што видимо, није ни имао.
