Postavlja se pitanje koji je razlog za rušenje bisera novobeogradske moderne, nekad najelitnijeg hotela bivše Jugoslavije.
Prodaja
hotela „Jugoslavija“ je dosta negativno odjeknula, kako u stručnim, tako i u širim krugovima. Po poslednjim informacijama, novi vlasnik će zasigurno
rušiti hotel, zidati novi, ali i dve masivne kule.
Ali koji su razlozi ovakvog (ne)slavnog epiloga?
Od jedne do dve kule
Nakon konkursa iz 2010. godine, i pobede srpskog
Biroa VIA, projektno rešenje je podrazumevalo da hotel „Jugoslavija“ bude rekonstruisan, a da uz njega bude izgrađen
aneks sa poslovnom kulom.
Od ovog rešenja se odustaje, a već 2014. godine pojavljuje se novi projekat, sa dve poslovne kule, pod nazivom „
Dunavske kapije“, koji potpisuje domaći biro
CEP, ali nešto kasnije i rešenje portugalskog biroa
Promontorio, koje takođe podrazumeva dve, nešto modernije, kubičnije kule.
Na svim projektima se vidi da je hotel Jugoslavija zadržao svoju postojeću zgradu, ali da je manje ili više dograđen sa aneksima i kulama. Međutim, poslednje rešenje podrazumeva da hotel mora biti
srušen i iznova građen, ali u sličnim gabaritima.
Šta je ključni problem i razlog rušenja bisera novobeogradske moderne, koji potpisuju arhitekte
Lavoslav Horvat,
Kazimir Ostrogović i
Mladen Kauzlarić?
Prevaziđeni standardi
Rušenje hotela uslovljeno je prevaziđenim standardima veličine soba, po kojima hoteli viših kategorija ne mogu imati
malu kvadraturu soba, kakvu sada poseduje „Jugoslavija“.
Nije jasno kako to nije predstavljalo problem prethodnim investitorima (možda su imali računicu da spajaju sobe), ali to jeste istina, sadašnje sobe su veoma male i pored kreveta jedva da ima prostora da se ubaci ostali nameštaj.
Kada želite da investirate u hotel od 4 ili 5 zvezdica, ne možete imati
standarde od pre šest decenija, jer doslednom rekonstrukcijom najviše što možete dobiti je hotel od 3 zvezdice, čija je udobnost na nivou jugoslovenskih radničkih odmarališta.
Iskustva
rekonstrukcije hotela „Metropol“, arhitekte
Dragiše Brašovana (autori rekonstrukcije biro
Domaa), su drugačija, jer iako je isti projektovan i izveden u slično vreme kada i hotel „Jugoslavija“,
njegova rekonstrukcija je bila moguća (sa minornom nadgradnjom), pa je Beograd zadržao jedan od bisera svoje slavne arhitektonske prošlosti.
Pretpostavljamo da je investitor razmotrio sve opcije i procenio da bi rušenje većeg broja konstruktivnih elemenata unutar zgrade, zarad očuvanja fasade, bilo isuviše skupo i možda neefikasno, pa se odlučio za
rušenje i izgradnju novog hotela.
Ovo nije nikakav jedinstven (srpski) slučaj, jer je
na desetine sličnih hotela (u istočnoj ili zapadnoj Evropi), pogotovo iz ovog perioda,
srušenojer njihovi standardi i kapaciteti više nisu mogli biti prepravljani i dograđivani.
Kule se množe i rastu
Još od prve inicijative da se hotel rekonstruiše i dogradi, od jedne kule došli smo do dve. Očigledno je da svaki investitor želi da izvuče
maksimum od svoje lokacije, pa je i prirodno da će se u arhitektonskom projektu ići do samih granica visine objekta i zauzetosti parcela.
Naravno, vidimo da je i
država izašla u susret investitoru, dajući mu što povoljnije uslove planom detaljne urbanističke regulacije, što opet nije novost u zadnjih 10-15 godina.
To takođe ne čudi, ako je u pitanju lokacija poput
Novog Beograda, gde imate prostora da objekat razvijete i u visinu i u površinu, a
nemate dodatne uslove zaštite (hotelu je ona skinuta) jer zidate u zaštićenoj celini ili se pored vaše parcele nalazi zaštićeni arhitektonski objekat.
Iz tih razloga je urbanistička matrica Novog Beograda odavno na udaru novih, privatnih investitora, jer gotovo svi blokovi imaju prostora da se u njima
„popunjavaju rupe“ sa nekom novom
stambeno-poslovnom zgradom.
Novi Beograd možda poseduje odavno prevaziđen urbanistički koncept, ali je važno da se isti
u što većoj meri očuva i da se pored izlaženja u susret novim investitorima, izađe u susret i stanovnicima postojećih zgrada.
Mnogo veći problem je što rastom kvadrata nismo dobili i rast kvaliteta arhitekture. Ako se već izlazi u susret investitoru, da on bar izgradi objekat, koji će ne samo po svojim gabaritima već i po
arhitektonskom izrazu biti monumentalan. Međutim, to već neko vreme nije slučaj u Beogradu.
Investitori
vrlo malo daju slobode arhitektama, jer su uvideli da klijentela koja kupuje njihove stanove i zakupljuje poslovni prostor, uopšte ne poseduje bar
elementarno znanje o kvalitetu zgrada u koje se useljava.
Kada se govori o kvalitetu, ne misli se na valjanost izvedbe završnih građevinskih radova, već o kvalitetu arhitekture, strukture prostora, položaju i orijentaciji zgrade itd. Samo je važna lokacija i eventualno pogled, pa nas ta
površnost u odabiru i kupovini/zakupu nekretnina dovodi u sitaciju da investitori samo nabijaju kvadraturu, jer vide da će sve biti prodato.
U slučaju hotela „Jugoslavija“ i
dve novoprojektovane kule,
vidimo da su arhitekte iz holandskog projektnog tima UNStudio dali zanimljivo, dinamično i nadasve autorsko rešenje hotelske zgrade, ali da u slučaju kula, osim u formi terasa, ne vidimo neku zanimljiviju arhitektonsku formu ili fasadnu strukturu.