U pitanju su Terazije. Mislio sam da će te lako pogoditiСлавија, Теразије, Аутокоманда, Мостар, стари мост..
Pa koji god da je odgovor, Terazije ili Senjak, u oba slucaja je Vozd pogodio, tako da se zna ko sledeci postavlja.Пошто се не зна ко следећи поставља питање, јер претходно није одговорено, а нико се не јавља да постави ново поставићу ја једно питање. Уосталом знао сам одговор на претходно
Питање је лагано. Најстарији платан у Београду?
Наравно тачан одговор.Платан испред конака кнеза Милоша.
Сењак је део Крчагова, тамо негде на излазу према БГ.Nisam znao za Senjak iako sam se dosta motao po Užicu.
Slušajući srpske doseljenike u okolini Napulja, Italijanski pesnik, Rođeri de Pačijenca di Nardo je 1497. zapisao jednu pesmu na njemu nepoznatom jeziku, oslanjajući se isključivo na sopstveni sluh. Taj zapis u originalu izgledao je ovako:
Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce dastobogme
progouoru bigomte bratta zimaiu
pogi dosmederesche dasmole slauono
mo despostu damosposti istamice
smederesche Jacomi bopomoste
Jslaui dispot pusti Jsmederesche
tamice Jatechul napitati seruene
creucze turesche bellocatela vitescocha.
Rođeri de Pačijenca je ove stihove uvrstio u svoj spev „Balzino“, koji je posvetio napuljskoj kraljici.
Rekonstrukcija ove pesme akademika Miroslava Pantića izgleda ovako:
“Orao se vijaše nad gradom Smederevom.
Nitkore ne ćaše s njime govoriti,
Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:
”Molim ti se, orle, sidi malo niže
(Sidi malo niže) da s tobome progovoru.
Bogom te brata jimaju, pođi do smederevske gospode
Da s’ mole slavnomu despotu da m’ otpusti
(Da m’ otpusti) iz tamnice smederevske.
I ako mi Bog pomože i slavni despot pusti
iz tamnice smederevske,
Ja te ću napitati črvene krvce tureške,
Beloga tela viteškoga.”
Bez toga, na vecinu pitanja niko nikad odgovor ne bi daoХвала, али то што сам навео тачан одговор је више производ нагађања него знања
У јунаку који разговара с орлом није било тешко препознати Јаноша Хуњадија, угарског племића кога је наша епска поезија запамтила као Сибињанин-Јанка. И догађај о коме се пева добро је познат у историји. По повратку из битке на Косову 1448. године, Сибињанин-Јанка заробио је српски деспот Ђурађ Бранковић и затворио га у смедеревску кулу, у граду у ком је столовао. Ђурађ је казнио Хуњадија за пустошење земље.
После договора да му причињену штету плати, деспот Ђурађ пустио је Хуњадија из заточеништва.
Орао, птица гласник, достојан је саговорник и чест помагач епских јунака, а неретко као награду добија крваву гозбу коју му обећава и Сибињанин Јанко. Прича о тамновању испевана је у још два старија епска записа: „Кад је Ђурађ деспот ставио Јанка војеводу у тамницу”, а помиње се и у песми о женидби будимског краља.