Да сваком судиш поштено (...) вели песма, а шта би се могло рећи о функционисању нашег правног система у овом ванредном стању? Власт и „струка“ (лекари) отпочетка епидемије наглашавају да је „живот најважнији“, али мора се указати бар на неке примере неуставности, за бољи дан после. Да буде јасно, српски уставни систем није укинут (нема окупације, ни револуције), нити је Србија у рату - оружаном сукобу држава и људи, већ у ванредном стању где „јавна опасност“ (ковид-19), процењено је, „угрожава опстанак државе или грађана“ (чл. 200 Устава). Не треба нам ни метафора о рату, колико год да је употпуњује министар војни у униформи, можда заборављајући да се она у епидемијама не носи (као цивил, „теренску униформу“ може носити у другим, тачно наведеним приликама).
Прескачем одговор на питање је ли ванредно стање неуставно уведено, можда то каже Уставни суд, али већ првом „Уредбом о мерама за време ванредног стања“ (15. март) овлашћују се министарства унутрашњих послова и здравља да ограниче слободу кретања, иако то, по Уставу, може једино Влада. Влада сигурно зна да нема „промета надлежности“ међу највишим органима власти – не може, примера ради, Скупштина поверити суду доношење закона ни у ванредном стању - тако ни Влада своја уставна права у ванредном стању не може пренети на министарство. Влада је та која прописује мере одступања од људских права, уз супотпис председника Републике (чл. 200 Устава). Са Владином уредбом председник Републике се саглашава, потврђује је, отуда је нејасно зашто је он на овој и каснијим уредбама првопотписани доносилац.
Већи број наших грађана је неки дан пре или после увођења ванредног стања ушао у Србију, са пасошем или личном картом. Није било медицинског прегледа ни присуства санитарног инспектора који би тим грађанима, по Закону о заштити становништва од заразних болести, издао усмено или писано решење о карантину. Али накнадно донетом наредбом министра здравља о увођењу карантина (17. март) обухваћени су и ти грађани. Овде је неуставно повратно дејство наредбе (забрана ретроактивности, чл. 197 Устава) коју је донео неовлашћени орган – министарство (мора Влада), а грађани нису ни знали за своју обавезу - она и не постоји јер у време преласка границе нема правног акта, по закону обавезног. Ти грађани су евидентирани и против оних који нису нађени у самоизолацији покренути су кривични поступци за дело непоступања по мерама за време епидемије, у којима јавно тужилаштво предлаже одређивање притвора и суд га најчешће одређује. На овакву кривичну и прекршајну „строгоћу“ (министар је, а не Влада, донео и наредбу од 18. марта која уводи прекршајну одговорност за кршење „полицијског сата“) у којој се изричу затворске казне додатно компликује чињеница да поступци не могу правноснажно да се заврше за време ванредног стања (осим признањем кривице) јер не теку жалбени рокови (уредба од 15. марта). Питање је да ли ће поступци моћи да се окончају и по престанку ванредног стања јер тада престају мере одступања од људских права које су правни основ ових суђења (чл. 202 Устава, вид. уставно проблематичан чл. 5 ст. 3 Кривичног законика).
Следећи проблем нашег режима ванредног стања, посебно у вези са предстојећим Васкрсом (19. април), тиче се уставне одредбе да мере одступања од људских права ни у ком случају нису дозвољене у погледу слободе вероисповести (чл. 202 и 43). То значи да се „полицијским сатом“ или другим актом не могу спречити грађани да похађају верску службу. Ограничење или укидање слободе кретања не може се односити на одлазак и боравак на обреду у верском објекту јер би то значило ограничење слободе вероисповести, а за тако шта нужно је променити Устав (не може се мењати за време ванредног стања).
Ове и друге примере неуставности са којима живимо треба гледати управо у духу струковно-политичке пароле да је у борби са болешћу живот најважнији. Јер у дану после, када све ово прође, ако права и слободе остану гажене живот је заправо изгубио. Са оваквом правном праксом се не сме наставити.
