Zuma
Professional
- Učlanjen(a)
- 19.05.2009.
- Poruke
- 10.739
- Pohvaljen
- 25.861
Privatnik ce uvek i u svakoj opciji upravljati bolje od drzave. Samo jedna prosta stvar - privatnik nikada nece placati radnike koji dolaze na posao samo da bi primali platu, a ne rade nista. Dakle nista drugo da ne preuzme, samo taj korak sa neradnicima da razresi pa je poboljsao stanje u firmi. Imam oko sebe ljude iz raznih drzavnih preduzeca, gotovo sva imaju isti problem - visak zaposlenih, a manjak radnika. Onda i oni koji rade nisu stimulisani, plate su bedne, a gledaju oko sebe neradnike na sve strane. To nikako ne moze da dovede do napretka firme nego samo do tavorenja.
Da ne pricam partijski uticaj, namestene tendere, pa EPS je sahranjen namestenim tenderima gde se od olovke do ko zna kako skupih delova sve nabavlja po naduvanim cenama. I onda naravno da nemaju para da naprave neki novi proizvodni kapacitet....
Tu se mogu staviti dve primedbe.
Prvo, ne možemo na osnovu tragičnog stanja kod nas donosti opšte ocene o prednostima i manama privatnog i društvenog upravljanja. Mi ne samo državnu upravu nego i čitavu državu moramo drastično promeniti inače će nam EPS biti najmanja briga. Inače stalni pozivi na opštu prvatizaciju previše liče na poziv za dizanje ruku od svakog pokušaja da se način na koji država upravlja takvim sistemima bitno poboljša. Tobože, umesto da popravimo ono što i zbog drugih stvari ionako moramo, hajde da se i ne bavimo time, da ne mislimo o teškim problemima, nego da odmah bez razmišljanja i neophodnih promena u državi sve privatizujemo, čak i stateške grane čitave ekonomije i bezbednosti? Ne vidim opravdanje u takvom pristupu. Nego, kad se tako elementarni problemi menadžmenta isprave i dovedu na nivo na kome je državno upravljanje onakvo kakvo može da bude i kakvo je u zemljama gde to funkcioniše kako treba, tek onda možemo ocenjivati ukupni bilans prednosti i mana u uslovima u kojima se porede iste stvari, tj onda kad takvo poređenje uopšte ima smisla.
I drugo. Ne možemo konačnu ocenu šta treba raditi zasnivati samo na pozitivnim aspektima privatizacije. Jeste, interna organizacija i efikasnost će verovatno biti bolji (mada stepen tog poboljšanja treba meriti u odnosu na to šta bi bilo kad bi državno upravljanje radilo onako kako treba, tj kako radi u drugim zemljama gde je to bolje rešeno), ali šta je sa ostalim posledicama? Kakva bi bila politika tog privatnog vlasnika EPS-a prema investicijama? U šta bi ulagao? U ono što NJEMU donosi brzu dobit ili recimo u strateške pravce razvoja energetike koje će profit doneti tek decenijama kasnije, kad on davno bude prodao svoj deo vlasništva, ako uopšte bude živ? Kakva će mu biti politika prema zagađenjima u meri gde to ne zavisi od stranih regulativa? Zašto ON brinuo o našem zdravlju više od svog prihoda? Koilko bi ulagao u amortizaciju i budući razvoj? Sumnjam da iko odmah namerava i donosi odluke kao da će sigurno biti vlasnik EPS-a i sledećih 60 godina. Da li će se u poslovnim odlukama najviše rukovoditi ukupnim zbirom svih svojih međunarodnih interesa u drugim zemljama (hoće), pošto je njegova imovina kod nas tek mali deo nekog ogromnog investiciono-globalističkog konglomerata koji jedini i može da kupi EPS? Neće li on pre svega biti pod uticajem političkih i ekonomskih odluka u SVOJOJ zemlji, a ne u našoj, jer su na tako visokom nivou ekonomija i politika neodvojivi? Pa zatim, ne možete energetsku osnovu zemlje posmatrati kao bilo koju drugu fabriku cipela. ONI mogu da budu nezavisni i da gledaju samo svoj profit, ali firme kao EPS ne mogu i ne treba to da rade. Moraju se uzimati u obzir i interesi države i čitave privrede, tj ukupna korist za sve nas, a ne samo profit jednog vlasnika. Što je firma veća i što je više u samoj osnovi čitave privrede neke države, to manje sme da se rukovodi samo SVOJIM, TRENUTNIM, profitom. A privatnik će raditi samo to. A usput je kod nas i monopolista u oblasti gde tržište praktično i ne postoji, pa može da radi maltene šta hoće. Uzmite divan primer Evropske Unije i posledica embarga na Ruski gas. Zatrebalo im je da nekako premoste jedno 5 ili 10 godina ubrzane i neočekivane energetske tranzicije tako da više ne zavise od Rusa, a da im energija ipak ne bude bitno skuplja. Zbog privatizovanog energetskog sektora na tržišne cene energije su mogli da utiču tek neznatno, krajnje nedovoljnim subvencijama. Pa su i DALJE u haosu. Bukvalno im je započeo proces deindustrijalizacije. A jedina stvarno bitna promena im je bila povećanja cene gasa. To je u suštini povuklo sve ostalo. Jedan takav ekonomski džin je tako prošao samo zbog cene energije. Pouka je da firme u ovako baznoj oblasti kao što je energija jednostavno ne smeju i ne mogu da se posmatraju samo kao i bilo koji drugi ekonomski entitet na tržištu koji se zbog toga može bez razmišljanja privatizovati, pa posle neka radi šta hoće. Činjenica da bi posle privatizacije imali nešto efikasniju internu organizaciju ni izdaleka ne može da kompenzuje mane gubitaka našeg direktnog uticaja na politiku tako važnog i elementarnog dela ekonomije i suvereniteta jedne zemlje. To što mi sada to ne radimo kako treba ne znači da to ne moramo promeniti jer je bukvalno nužno za opstanak.
Sve je to previše komplikovano i međuzavisno da bi se konačna odluka svela samo na u budućnosti ionako neizvesne razmere prednosti "bolje interne organizacije".