Šta je novo?

Demografija (statistika,analiza,projekcija)

Ovaj prostor ja naseljen još odavno. Verovatno nikada u istoriji nije bio nenaseljen i tako će biti i u budućnosti. To što južni sloveni naseljavaju jedan od najlepših i najplodnijih delova Evrope ne umeju da iskoriste to, to je druga tema. Doći će drugi, pre ili kasnije.
 
Ovo za porez nije tacno. Utvrdjeno je da migranti placaju porez bolje i vise od domacih.

Ono sto je problem mnogima jedini susret realan sa migrantima su ovi kod Ekonomskog fakulteta. Niko ne misli na takve migrante vec na obrazovane, edukovane, radno sposobne i kvalifikovane migrante. Takvih nam treba 1M i to sto pre. Da bi mogli da idemo napred moramo da dovedemo takvu radnu snagu. Nadam se da ce drzava doneti takvu strategiju.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=884291#p884291:nh3i7cqe je napisao(la):
Drakche » Uto Sep 28, 2021 5:39 am[/url]":nh3i7cqe]Kako mozes nesto tako da pozelis? Da li znas sta znaci ekonomski kolaps?

Pa kao 2008. pad konjukture.
 
....Ovaj prostor ja naseljen još odavno. Verovatno nikada u istoriji nije bio nenaseljen i tako će biti i u budućnosti ......
Ovaj prostor više puta je ostajao totalno prazan i ne naseljen, stotinu km2 prazno...
Sa sigurnocu bar tri puta.

Tri razlicite kuge su prešle preko njega.
Sada je u toku četvrta....
(Vidi na netu tj Vikipediji odeljak o kugama)
Upravo zbog toga često nas iznenadi pronalaženje izgubljenih starih gradova i puteva, jednostavno vremenom priroda prekrije tragove debelum slojem pa kad opet dodju ljudi ( demografske migracije ) oni nemaju pojma šta je gde bilo....
Srecom ima nešto i u pisanim tragovima pa neka predstava o prošlosti ipak postoji
- niko ne zna, niko ne zna....
Demografske slike, strukture i kretanja kao deo prirodnih i dr. ciklusa još uvek nije ni u celosti proucena a narocito kad se uplete i politička statistika, još više je zamuti...

Buducnost .... eh.... šta Brega kaže :

Nema vise Sunca
nema vise Meseca
nema tebe, nema mene
niceg vise nema, joj....

:sesir:
 
Да, у 18. веку је Шумадија готово потпуно опустела од људи.
 
Mozemo drzati ovu teritoriju I sa 5 miliona, to nije problem. Latvija na pr ima 65 hiljada kvadratnih km I manje od 2 miliona stanovnika. Problem je kod nas nepivoljna struktura stanovnistva, mnogo starih malo mladih
 
Teritoriju moze da drzi i manji broj stanovnika.1894. bilo je 2 mil. stanovnika.
Problem je (ne)zainteresovanosti vecine stanovnika za teritoriju.
 
https://standard.rs/2021/09/28/sve-nas-je-manje-i-sve-smo-stariji/

Све нас је мање и све смо старији

Горан Николић28.09.2021. 13:48

Негативан природни прираштај је проблем с којим се суочавају готово све развијене земље, као и земље Источне Европе. Очекује се да ће српска популација у 2030. пасти на шест милиона

Супротно очекивањима да би карантин могао да изазове бејби-бум (јер би парови код куће могли да се „посвете будућем потомству“), COVID-19 је негативно утицао на ниво наталитета у великом делу Европе, САД и Азије.

Наиме, продужен локдаун отежао је самцима проналажење партнера, док је психолошко-економски притисак на запослене родитеље био огроман, па се повећала вероватноћа да ће породице напустити или одгодити планове за ново дете. Додатно, COVID-19 је појачао негативне ефекте постојећег економско-културолошког система који на известан начин кажњава жене (односно парове) са децом. Поред тога, вирус је деловао као социјално дивизиони фактор, не само физички раздвајајући људе, већ разоткривајући и проширивајући велике економске и политичке разлике (људи живе у различитим пандемијама, а они супер-богати ван ње).
Статистика

Последично, у Енглеској и Велсу број рођених пао је за 3,9 одсто у 2020. и првом кварталу 2021; месечна стопа фертилитета у децембру 2020. и јануару 2021. пала је за чак 8,1 одсто, односно 10,2 одсто, на годишњем нивоу, са рекордним бројем абортуса.

Сличне поразне тенденције детектоване су у САД током 2020. – пад живорођених од четири одсто, што је негативни рекорд. Наталитет у Италији пао је на најнижи ниво од уједињења 1861, што је заједно са великим бројем смртних случајева узрокованих вирусом COVID-19 довело до пада популације еквивалентном величини Фиренце. У исто време, у Француској је број рођених пао на најнижи ниво од Другог светског рата, док је рекордно низак број живорођених забележен и у Јапану, Јужној Кореји, Кини, као и у многим другим државама.

Институт „Брукингс“ процењује да 300 хиљада беба није рођено у САД као резултат економске несигурности повезане с пандемијом. Ово је повезано са фактором да одлука о рођењу детета зависи од оптимизма у погледу будућности, кога је тешко имати током глобалне пандемије. Индикативно је да је Аустралија забележила први пад становништва од 1918. због строжих граничних контрола повезаних са COVID-19, док је из истог разлога Канада одобрила статус сталног боравка за дупло мање подносилаца захтева од таргетираног за 2020.

Ипак, ова поразна статистика само представља убрзање вишедеценијског тренда који би могао да у потпуности реконфигурише глобалну економију, међународну равнотежу снага и наше интимне животе. Наиме, фактори који покрећу пад становништва постоје више деценија, а најважнији од њих је урбанизација.

Док је 1960. једна трећина човечанства живела у граду, данас је то скоро 60 одсто. Пресељење у урбану средину мења економске бенефите и трошкове везане за стварање великих породица. Много деце на фарми значи много радника за обављање посла, а у граду много уста за храњење, те је стога економски рационално имати мање деце. Живот жена у урбаној средини знатно је другачији од живота њихових мајки или бака које су живеле на селу. Наиме, вероватније да ће оне бити образоване и запослене, уз лако приступачна контрацептивна средства; уз то, првороткиње су данас старије, а тинејџерска трудноћа је драматично опала.

Глобални пад фертилитета

У 1950. жене су током свог живота имале просечно 4,7 деце. Глобална стопа фертилитета се преполовила до данас, са пројекцијом даљег пада (на испод 1,7) до 2100. Као резултат тога, број људи на планети достићи ће врхунац од 9,7 милијарди око 2064, да би до краја века пао на 8,8 милијарди. Опадање стопе плодности (што постаје заиста глобално питање јер ће чак 183 земље имати стопу фертилитета испод тзв. „нивоа замене“ од 2,1 – потребан број деце по жени да би се у одсуству миграција одржао непромењен ниво становништва на средњи рок) нема никакве везе са бројем сперматозоида, већ се ради о повећаној еманципацији жена (што доводи до тога да се оне одлучују за мање деце).

Пад стопе плодности значи да би скоро свака земља до краја 21. века могла да забележи смањење броја становника, док ће њих чак 23 преполовити популацију. Државе ће такође драматично „остарити“, те ће практично исти број људи пунити 80 година колико ће их се и родити.

Total_Fertility_Rate_Map_by_Country.svg_.jpg

Стопе фертилитета 2020. године (извор: Популатион Референце Буреау) (Фото: Wikimedia/Korakys, CC BY-SA 4.0)

Зашто је наталитет драстично пао на Западу делимично се може правдати економским разлозима (због снажно повећаног финансијског оптерећења пореских обвезника у земљама са већ много пензионера). Делимично се пад може објаснити и социолошки: већина људи има сличан број деце као и њихови вршњаци. Постоји још један фактор: људи у богатим земљама имају мање деце него што кажу да желе. То сугерише да када би људи имали број деце који заиста желе, стопа фертилитета била би око стопе замене.

Оно што се дешава за сада је да имиграција из земаља са нижим приходима са већим стопама плодности помаже богатим земљама Запада да успоставе популациону равнотежу, веома важну за функционисање тржишта рада. Тако је у САД наталитет 2020. опао шесту узастопну годину (за чак 19 одсто од 2007), док је стопа фертилитета (просечан број деце по жени) знатно испод „стопе замене“ (тек на 1,6), али се раст укупне популације наставио. Исти показатељ знатно је неповољнији за Јапан (1,3) и Јужну Кореју (1,2).

Индикативно је да је стопа фертилитета у Индији пала на „фамозних“ 2,1. Четврта најмногољуднија држава света, Индонезија, већ је нешто испод тог магичног броја (два), као и Бангладеш и Бразил (са тек 1,7, односно 1,8). Још увек постоје многољудне земље са високим наталитетом, попут Пакистана (3,4) и Нигерије (5,1), али и оне су у великом паду у односу на шест деценија раније (када је тај индикатор био 6,6, односно 6,4) са фертилитетом који константно опада. Пекинг је, у вези с падом броја живорођених од чак 15 одсто током 2020, већ маја ове године објавио да ће родитељима у Кини бити дозвољено да имају троје (уместо двоје) деце.

Ситуација у Србији

Са историјског рекорда из 1952, када је у Војводини и Централној Србији рођено 152 хиљаде беба, брзо смо пали на испод сто хиљада крајем 1970-их (не рачунајући оне рођене у емиграцији, који се најчешће нису враћали кућама својих предака), да би се негативан тренд убрзао у наредним деценијама, а природни прираштај прешао је у негативну зону већ почетком 1990-их. У 2020. рођено је непуних 62 хиљаде деце, са наталитетом од око девет промила.

Тенденције у нашој земљи део су шире стварности практично целе Источне Европе. Пројекције ЕУРОСТАТ-а указују да ће већина земаља Централне и Источне Европе чланица ЕУ до 2050. знатно смањити број становника: Румунија и Бугарска за чак 2,6, односно 1,3 милиона људи, Хрватска за 650 хиљада, Мађарска за 700 хиљада лица, Пољска за скоро три милиона. Такође, очекује се да толико економски хваљене балтичке државе наставе снажан већ тродеценијски пад популације. И подаци УН показују исту суморну слику.

Поред емиграције, проблем ових држава, па и Србије, може се објаснити и све мањом „заинтересованошћу“ жена за рађање са растом стандарда; наиме, „реал-социјализам“ креирао је случајну комбинацију жена образованих према западним узусима, које живе у релативно сиромашним економијама.

Свакако, Србија није изузетак јер је негативан природни прираштај проблем с којим се суочавају практично све развијене земље (које имиграцијом надокнађују потребу за углавном ниско квалификованим радницима, који раде послове које домицилно становништво неће), као и Источна Европа.

По пројекцијама Владимира Никитовића (2019), сарадника Института друштвених наука, српска популација ће у 2030. пасти на шест милиона. Он наводи да ће се негативан популациони тренд након 2030, када би Србија требало да се прикључи ЕУ, благо успорити услед транзиције од нето емиграције ка нето имиграцији и благог пораста стопе рађања. По сценарију „оптимистична будућност“, који усаглашава стопу укупног фертилитета са циљевима дефинисаним у (официјелној) Стратегији подстицања рађања, пад броја живорођених у Србији до средине 21. века био би подношљив ако би заживеле подстицајне мере (-15 одсто у односу на број 2018).

Стопа укупног фертилитета (просечан број деце по жени у фертилном периоду) у Србији је око 1,5. COVID-19 прекинуо је позитивни тренд код држава некадашњег реал-социјализма (које су након 1990. имале изразито низак ниво ове стопе – чак и испод 1,3), где је дошло до пораста ове стопе (појава за коју такође постоје индиције да се дешавала у Србији). Иначе, пад стопе фертилитета повезан је са појавом одлагања рађања, која представља рационалан одговор на друштвено-економске импулсе и несигурности. Стога, не изненађује налаз који неспоран почетак појаве одлагања рађања у Србији повезује са сломом социјализма, што је слично процесима запаженим у другим пост-социјалистичким друштвима. Нпр. просечна старост мајке при рођењу детета између 1991. и 2020. порасла је са 25,9 на 30,1 година, што је ниже за пола године него у Словенији, Естонији и Хрватској, а скоро за годину од просека за ЕУ.

Мере које се спроводе

Генерално, богатије земље имају две главне опције.

Могу се угледати на Јапан, који је покушао и само је делимично успео да ублажи пад наталитета различитим мерама уз задржавање строгих ограничења у погледу миграција (чак и када недостатак младих људи успорава раст). У Јапану је наталитет порастао у неким деловима земље где су родитељи за свако дете добијали новчане дотације без икаквих обавеза (један град у којем је дошло до пораста наталитета нуди новчане подстицаје који почињу од отприлике 940 долара за прво дете, а иду до отприлике 9.400 долара за четврто). Међутим, Јапан и даље има један од најбржих падова становништва на свету. Дозвољено је више страних радника, али гастарбајтери обично немају могућност да постану стални становници Јапана, или чак да доведу своје породице са собом.

Алтернативно, државе могу отворити своје границе за миграције из земаља са ниским приходима и високим фертилитетом (увоз радно способног становништва), што је већина од њих и радила. Шведска (која је комбиновала обе политике) настојала је да повећа наталитет увођењем бољег родитељског одсуства, бриге о деци коју пружа држава и јачих права на поновно запошљавање, тиме остваривши ограничен позитиван утицај на фертилитет (повећавши га са 1,7 на 1,9).

Избегавајући да дозволе већи ниво имиграције, неке владе покушале су да субвенционишу третмане за плодност, нудећи бесплатну дневну негу и великодушно родитељско одсуство и плаћајући хиљаде долара новчаних грантова родитељима. Међутим, ове политике биле су релативно слабо ефикасне.

88901dc0-47ec-4f1b-bd6a-035de0c82d42.jpg

Глобална стопа фертилитета

На пример, родитељи у Јужној Кореји имају приступ универзалној бесплатној бризи о деци, субвенционисаном становању и мноштву новчаних бонуса који укључују месечни додатак од отприлике 90 долара за свако дете млађе од седам година (неки градови чак нуде и бесплатан паркинг). Јужна Кореја је потрошила око 120 милијарди долара између 2005. и 2018. за подстицање рађања деце, али је наталитет наставио да опада.

Сингапур је 1987. након драматичног пада фертилитета почео да нуди субвенције за бригу о деци, издашније политике породиљског одсуства и стипендије за нове родитеље које данас износе 7.330 долара по беби. Ипак, то није преокренуло тренд: Сингапур тренутно има трећу најнижу стопу плодности у свету (1,3).

Руска влада охрабрује људе да имају велике породице нудећи „матерински капитал“, једнократну уплату од отприлике 6.200 долара која се може потрошити на трошкове попут образовања или становања. Раније је та стипендија била доступна само породицама са двоје деце или више, али је 2020. најављено да ће сви нови родитељи постати подобни, већ су нешто раније уведене пореске олакшице за велике породице, а државно здравствено осигурање покрива трошкове вантелесне оплодње за жене које имају проблема да затрудне. Број породица које су одлучиле да имају двоје деце је растао, али је од 2017. наталитет поново почео да опада.

Суочавање с реалношћу

Тренд старења брине и економисте који очекују несташице радне снаге, поремећаје на тржишту некретнина и пад стопе штедње (старији би могли почети да масовно продају своју имовину ради издржавања у позној доби). Све то би могло успорити економски раст, а поред мањка појединих профила радника као и расположивог капитала, разлог је и додатно фискално напрезање услед растућих трошкова пензионог система и здравствене заштите. Наиме, болести повезане са старошћу су у порасту (рак, респираторне болести, дијабетес, болести срца, Alchajmer) и веома су скупе за лечење.

У сваком случају, биће потребне фундаменталне друштвене промене како би се свет прилагодио све мањем броју порески и економски продуктивног становништва, као и све већем броју старијих људи којима су потребне пензије и социјална заштита. Наиме, док је 1960-их на сваког пензионисаног било шест радно способних, данас је однос три према један, а до 2035. биће два према један. Како ће се у будућности финансирати здравствена нега и пензиона давања у систему који функционише попут проточног бојлера, у практично свакој земљи света намеће се као логично питање. Наиме, не постоји пензиони или здравствени фонд који може финансирати те издатке фактички нигде у свету; већ само нешто што се тако зове. У суштини, све се своди се на то да се из текућих буџетских прихода финансирају ових издаци.

И пре пандемије широм већег дела глобалног севера стопа фертилитета деценијама је била испод стопе замене; да није имигранткиња становништво скоро сваке богате земље на свету би се одавно смањивало. Јасно је да се већи део света, не рачунајући Африку, суочава са демографским изазовом који ће променити начин на који живимо. Чини се да ће имиграција, односно расподела радно способног становништва постати још важнија политичко-дебатна тема, која ће у значајној мери опредељивати потенцијални напредак многих држава, па и човечанства.

Неки од експерата упућених у тематику кажу да морамо научити да обуздамо своју опсесију привредним растом, и посебно конзумеризмом. Аутори сличних погледа потенцирају да нас капитализам охрабрује да о себи размишљамо као о индивудуама са партикуларним интересима одвојеним од судбине друштва, те да је сама његова идеолошка трајекторија (нпр. инсистирање на појединачном, себичном интересу) повезана са ниском плодношћу.

Питање повезано са очекиваним падом популације је и еколошка одрживост. Поједини аналитичари надају се да ће свет постати зеленији, здравији и просперитетнији, са мање уста за исхрану и мање људи који ће трошити наше ограничене природне ресурсе. Хипотетички, мањи број становника смањио би емисију угљен-диоксида, као и крчење шума за пољопривредно земљиште, али би то би било тачно само за обрнуту старосну структуру. Наиме, до 2100. број људи старијих од 65 година ће премашити број млађих од двадесет година за невероватних 670 милиона.
 
https://standard.rs/2021/10/04/evropa-izmedju-zivota-i-smrti/

Европа између живота и смрти

Душан Пророковић 04.10.2021. 17:19

На „дневном реду“ будућих дебата о „судбини Европе“ помаљају се сасвим нове, могуће и најважније теме. Ко је и зашто за „културу живота“, а ко је и зашто за „културу смрти“?

Виктор Орбан није први у Европи који се фокусира на питање демографије као једно од најважнијих. Међутим, он јесте најупорнији и изгледа – најзаинтересованији за ову ствар. Четврти пут заредом организовао је у Будимпешти демографски самит, привлачећи бројне појединце из политике и академске заједнице да узму учешће, ширећи тако „интелектуални кружок“ и последично – укључујући у расправу већи број тема.

Демографска осека, приметна у скоро свим европским земљама, више није само анализирана кроз непосредне мере које државне власти могу предузимати у циљу заустављања неповољних трендова, већ у све значајнијој мери и са идеолошког становишта.

Мађарска је далеко одмакла у дефинисању мера за подстицање родитељства. То се одавно више не темељи на суштински најједноставнијем моделу – исплати дечијих додатака, већ увођењу посебне институције која се у Русији назива „матерински капитал“, а подразумева гарантовање стамбених кредита (тренутно износи око 35.000 евра и бесповратан је за породицу која добије и треће дете), ослобађање од пореза на зараду, прогресивно смањивање плаћања различитих дажбина…

„Инклузивна политика“

Поента није само у обезбеђивању финансијских бенефиција, већ има и економску и друштвену димензију. Прво, евидентирано је да су вишедетне породице (без обзира да ли се у њих убрајају породице са двоје или више деце) својеврсни покретачи микроекономских процеса. У месту живљења, ове породице троше више на обавезно и додатно образовање деце, учење језика, спортске активности, културне садржаје, здравствене услуге, напослетку и за ширење стамбеног простора, што изискује и кредитно задуживање, уз све остале уобичајене трошкове.

Једноставно, преко поменутих субвенција новац се „враћа у систем“ и подстиче економску динамику, не одлази на „луксузне потребе“ и „не излази“ из „локалне заједнице“. Критичари говоре да је то „кап у мору“, али од много капи протеком времена може се формирати река.

Друго, тако се у најбољем маниру спроводи „инклузивна политика“. Родитељима је у интересу да „трче за сваким послом“, укључују се у привредне и друштвене активности, када им се гарантује изједначавање бруто зараде са нето платом, њима је и те како исплатива опција да више раде. Субвенционисање тада престаје да буде „социјална категорија“ па се и избегавају расправе типа – а зашто би се из буџета исплаћивали дечији додаци и оно чувено – а што су рађали толику децу када не могу да их издржавају?
Родитељи са дечијим патикама (Фото: Drew Hays он Унспласх)

Пракса показује да су родитељи из оваквих породица спремни на веће жртве, већа одрицања и да код њих постоји свест о неопходности да више раде. Опет, сав тај додатни новац у највећој мери троши се на потребе у локалној заједници и кроз порезе на купљене производе и услуге враћа у буџет.

Што се државне касе тиче, ти подстицаји у крајњој линији не представљају минус. Али, када говоримо о ономе што истраживачи подразумевају под термином „људски капитал“, плусеви су вишеструки. Не може се друштво развијати без деце, не може се ни оптимистично размишљати о будућности, не може се ни пунити буџет, осигуравати национална безбедност, унапређивати наука и образовање.

Популациони банкрот

Иако је демографска осека приметна у целој Европи, уосталом из године у годину Немачка издваја све више са „покривање рупа“ у пензионом систему, државе са истока континента су у најгорем положају. На ионако лоше показатеље о бројевима новорођених и умрлих, чији су узроци вишеструки, надовезала се галопирајућа миграција младог (и углавном образованог) становништва ка западним земљама. То се детектује и у сиромашнијим чланицама ЕУ.

Немачка тако „компензује дефицит“ пријемом становништва из Пољске, Бугарске, Хрватске, Србије… Донекле се сналазе и Пољаци, отварањем граница за Украјинце, Мађари привлачењем сународника из окружења, али суштински – отворено је колико такав приступ може трајати?

Прелиминарни резултати пописа из Северне Македоније шокирали су јавност, а биће још шокова како се буду објављивали ови подаци и другде на Балкану. Смањење популације на југоистоку Европе између два пописа мери се милионима људи.

Дарел Брикер и Џон Ибитсон у сјајној монографији Празна планета упозоравају да ће се нешто слично, већ за три деценије, наставити широм света.

Промена начина живота, усвајање другачијих вредности и неумитност нове фазе демографске транзиције утицаће да се човечанство нађе у етапи „популационог банкрота“. У њиховом закључку има логике. Исто као што има логике у томе да ће овакав сценарио произвести драматичне политичке и друштвене промене. Толико драматичне, да их у овом тренутку не можемо ни замислити.

На будимпештанском самиту разговарало се и о наметању другачијих вредности. Мајк Пенс, донедавно потпредседник САД, нагласио је:

„Наше породице изградиле су наше цивилизације, оне треба да буду обновљене и очуване. Јаке породице стварају јаке заједнице, а јаке заједнице стварају јаке нације.“

Овде треба имати у виду да појам нације, како га употребљавају амерички конзервативци, подразумева заправо културе, цивилизације. Дефиниција породице се мења, као и однос према наслеђу, традицији и што је посебно приметно – вери. Боголики човек замењује човеколиког Бога. Са таквом променом, све је теже разлучити разлику између добра и зла.

Очекивано, због расправа, тема и порука, из другог дела „европске јавности“ самит је окарактерисан као „антицивилизацијски“, скуп заговорника антимигрантске политике, хомофоба и радикала различитих убеђења. Свако брани своје позиције. Прича о демографској обнови и породичним вредностима не иде заједно са „геј парадама“ и концептом родне равноправности.

И управо тај моменат указује да се на „дневном реду“ будућих дебата о „судбини Европе“ помаљају сасвим нове, могуће и најважније теме. Ко је и зашто за „културу живота“, а ко је и зашто за „културу смрти“? Како се у том контексту тумаче људска права и слободе? Има ли европске цивилизације без европске традиције и хришћанске баштине?

Последњи самит наговестио је, као ниједан пре тога, да се прича из уског оквира предузимања конкретних институционалних мера сели на далеко шире поље идеологије.
 
Ja vidim da su jedini okupatori zapadnjaci koji su kolonizovali afriku.
Ovi obojeni su samo dosli po svoje.
 
Mnogi veruju da je kultura samo relativna stvar, a nacija da je izmisljotina.
Preporucujem im da se presele ngde dalje odavde, na par godina, pa kad se vrate, mozda ce imati sta da kazu.
 
Stepen asimilacije i/ili život uz poštovanje domaćinovih pravila.
Ovo je moj generalni odgovor na sve teme i pitanja ovakvog tipa, ne mislim sad na ovih zadnjih par postova.

Samo da se poštuju pravila domaćina kod koga se dolazi. I evo ako se neko pita - da li to znači da sam onda za to da neka zemlja šutne svakog Srbina koji se ne ponaša u skladu sa normama zemlje u koju je došao da živi? Da, apsolutno. Obaveza je svakog gosta da poštuje domaćina.
 
Turci, Srbi i ostali u Nemackoj nisu okupatori.
Tamo ih je doveo nemacki kapital, potpuno zakonito.
Isto kao i migranti kod nas.
Razliak je sto u nasem slucaju i strani subjekti i drzave mogu da uticu na kreiranje nasih zakona.
 
Ako je dozvoljeno da iznosimo spiskove želja, mogli bismo nekako da apatriziramo ove najblaže rečeno rasiste, da im kupimo neko ostrvo u sred Severnog okeana da tamo budu sami sebi prelepi i prebeli ko polarne lisice, pa da nam svima lakne i da nam ne zagađuju javni prostor svojom nelečenom psihom.

Послато са SM-G975F помоћу Тапатока
 
Rasizam je kad nipodastavas ljude druge boje koze.

Da li je rasizam, akd ne zelis da se tvoja zemlja ne promeni zbog masovnog dolaska pridoslica?

Mislim da ovo drugo nije rasizam.

Da li je Nemac rasista, ako ne zeli da zivi u zgradi gde ima mnogo stranaca?
 
Moj post sa srbe u evropskim državama (vidim da je obrisan) je bio ironične prirode, naravno da nisu okupatori.

Mislim da svako ima pravo da emigrira i traži sebi bolju budućnost nevezano za boju kože. Nema to veze sa okupacijom.

Meni su one KuKluxKlan ideologije bele rase katastrofa.
 
Jel se još nekome ova stranica foruma ne učitava pravilno? Mislim na HTML i raspored elemenata stranice.
 
To je od kad je facebook otkupio Beobuild pa sad imo isti problem kao na fejsu instagramu i wattsappu.
 
Lako je Marcusu i Spactiotectu kada propagiraju rezimski sistem vrednosti pa ih stiti rezmiska sila zakona policije vojske sudstva. Zato je sa ovom temom direktno povezana tema slobodnog naoruzavanja Naroda da mozemo fer i posteno da vodimo rat protiv ovakvih agresora na nasu slobodu, na nasu zemlju,na nas srbski rod.
 
A da li se bar svi za početak slažemo da gost treba, u javnosti, da poštuje domaćinova pravila? Naravno, dokle god su razumna i uljudna.

Ili je i to u zadnjih 20 godina postala tabu tema odnosno smatra se zastarelim i tiraninskim razmišljanjem?
 
Slazemo se da gost treba da poštuje pravila i kulturu države gde je emigrirao.

A sad da li će biti belac crnac ili žut kakve to ima veze ako se uklopio u to društvo?
 
Ko je ziveo na Zapadu, zna da se imigranti trude da ne postuju kulturu domacina, vec zele da nastave da zive kao i u zemlji porekla.
To je sasvim prirodno, ali kada je masovna pojava, to stvara probleme domacinima.
Recimo, u svojoj ste zemlji, sedite u vozu i svi oko vas govore arapski.
Nista se ne desava, ali situacija je cudna, u najmanju ruku.

Podseca me na Kosovo. Davnih osamdesetih, jedan Srbin mi je pricao bas o tome: "kaze, Albanci mi nista ne arde, ali sedim npr u Autobusu i svuda su oni oko mene, a ne znam Albanski".
 
Vrh