Није ми јасно зашто би се неко устручавао да фотографише по Топчидерском брду и Дедињу.
Шетао сам се пре неколико недеља потезом од Толстојеве скоро свим улицама лево-десно и наниже до Цвећаре и Кинеског конзулата, и од Косте Главинића и Васе Пелагића до Пушкинове. Те улице јесу практично без пролазника, има у неким деловима камера и кућица с чуварима, али могло би се сликати, зашто да не? У уређеном, цивилизованом свету ако нешто није за сликање ту лепо стоји знак или обавештење. Ако сте у недоумици, питате, ако имате кога.
Наравно, то не подразумева скакање на нечију ограду или протурање апарата кроз капију, јер тиме се угрожава приватност и посед. Али, оно што је с улице видљиво, то је јавни изглед, град. Ако неко неће туђе погледе, подигне високу и непровидну ограду, али (хм, теоретски, или формално-правно*) нема права да некоме забрани да слика с улице оно што се види с улице. Јер, у супротном, готово све је нечије.
Шетајући се тим улицама с радозналошћу која би волела да види куће и дворишта с разних страна (искључиво из побуда које спадају у област архитектуре и уређења) пало ми је на памет једно питање: колико у висину досеже посед власника земљишта? Наиме, јасно је да на већој висини пролазе авиони и друге летелице, али шта с висином од (десет до) неколико десетина метара? При том највише мислим на оне нове мини-летелице налик хеликоптерчићима које носе камере. Да ли је та висина регулисана неким законом? Занимљиво практично и правно питање!
........................
*) Недавно сам сликао натписе на једној кафани у Жаркову. У том тренутку се испред кафане зауставио мерцедес с, убрзо се испоставило, њеним власником, и почео одмах да ме кроз отворени прозор набусито пита зашто сликам. Ја сам му уљудно узвратио питањем зашто се то њега тиче, а он ми је рекао да је кафана његова. Рекао сам му, исто уљудно - па шта. Улица је јавни простор, натпис је јаван. Он је устукнуо и тренутно изгубио све аргументе. Онда сам му објаснио да од тога што ја сликам може да има само користи, и лепо смо се растали.
Истовремено, схватио сам да се људи код нас још боје државе, инспекција и контрола, па зато неретко реагују набусито. Наиме, сви су криви по неком основу - и дословно, и иронично говорећи.
Шетао сам се пре неколико недеља потезом од Толстојеве скоро свим улицама лево-десно и наниже до Цвећаре и Кинеског конзулата, и од Косте Главинића и Васе Пелагића до Пушкинове. Те улице јесу практично без пролазника, има у неким деловима камера и кућица с чуварима, али могло би се сликати, зашто да не? У уређеном, цивилизованом свету ако нешто није за сликање ту лепо стоји знак или обавештење. Ако сте у недоумици, питате, ако имате кога.
Наравно, то не подразумева скакање на нечију ограду или протурање апарата кроз капију, јер тиме се угрожава приватност и посед. Али, оно што је с улице видљиво, то је јавни изглед, град. Ако неко неће туђе погледе, подигне високу и непровидну ограду, али (хм, теоретски, или формално-правно*) нема права да некоме забрани да слика с улице оно што се види с улице. Јер, у супротном, готово све је нечије.
Шетајући се тим улицама с радозналошћу која би волела да види куће и дворишта с разних страна (искључиво из побуда које спадају у област архитектуре и уређења) пало ми је на памет једно питање: колико у висину досеже посед власника земљишта? Наиме, јасно је да на већој висини пролазе авиони и друге летелице, али шта с висином од (десет до) неколико десетина метара? При том највише мислим на оне нове мини-летелице налик хеликоптерчићима које носе камере. Да ли је та висина регулисана неким законом? Занимљиво практично и правно питање!
........................
*) Недавно сам сликао натписе на једној кафани у Жаркову. У том тренутку се испред кафане зауставио мерцедес с, убрзо се испоставило, њеним власником, и почео одмах да ме кроз отворени прозор набусито пита зашто сликам. Ја сам му уљудно узвратио питањем зашто се то њега тиче, а он ми је рекао да је кафана његова. Рекао сам му, исто уљудно - па шта. Улица је јавни простор, натпис је јаван. Он је устукнуо и тренутно изгубио све аргументе. Онда сам му објаснио да од тога што ја сликам може да има само користи, и лепо смо се растали.
Истовремено, схватио сам да се људи код нас још боје државе, инспекција и контрола, па зато неретко реагују набусито. Наиме, сви су криви по неком основу - и дословно, и иронично говорећи.
