Ja sam 20-e i veći deo 30-ih godina provela upravo ovako kako opisuješ. Radila sam dva posla paralelno. Uveče samo dođem kući i srušim se u krevet. Suprug je najveći deo ovog vremenskog razdoblja radio terenski posao, što podrazumeva duža vremenska odsustva (nekad i po par nedelja). Meni tada nije bilo jasno zašto su drugarice odbijale da rade dodatni posao posle radnog vremena, kada im nađem nešto. Uglavnom su to bile solidne varijante. Recimo da je posao bio udaljen pola sata od njihovog mesta stanovanja.
Sad kad sam se približila 40-im, razumem koliko je slobodno vreme važno i vredno. Ne bih ni u ludilu birala način života kakav sam imala tada. Cilj tolike žrtve je naravno, bio da skupimo novac za stan, što nismo uspeli ni do dana današnjeg. Od kamate u banci plaćamo stan koji iznajmljujemo i to je to, što se nas tiče. Ne planiramo kupovinu u narednih godinu dana.
Kada se završi rat u Ukrajini, ogroman broj stanova u većim gradovima u Srbiji će biti slobodan za iznajmljivanje i prodaju i to će drastično izmeniti prilike na tržištu nekretnina.
Što se tiče načina života takozvane srednje klase u Americi, školski drugovi koji su bili tamo na razmeni su mi govorili maltene isto. Nijedno Bog zna kako pozitivno iskustvo nisam imala prilike da čujem. Težak život, mukotrpan rad, slaba socijalna zaštita, dodatni poslovi, maltene ni jedan slobodan dan u nedelji. Jedu đubre od hrane kakva se ovde može kupiti u lidl-u i onda tu u hemudžu podgrevaju u mikrotalasnoj. Često imaju po 100 kg od takvog nenormalnog načina života i nedostatka fizičke aktivnosti. Vrlo lako se sklizne iz jednog društvenog staleža u niži, ukoliko poslovi krenu loše. Amerika nije ni blizu onakva kakva je prikazana u filmovima. Što se nekretnina tiče, otplaćuju kredite za kuće po 30 godina, praktično celoživotno ropstvo.