Gotovo nigde (ili barem meni da je poznato nigde) sa prosecnom platom ne mozes da zivis normalnije to je sve privid.
Svuda moras da iskocis iznad proseka ako hoces da zivis "normalno".
Fora je u sledecem u Srbiji sa prosecnom platom ces proci bolje nego u US sa prosecnom zaradom.
Ako si u 1% u Srbiji ces proci GORE nego u USA zato sto te u USA sistem dodatno stiti kada si u 1% a to u Srbiji nema.
Ne znam kako je u toj Americi, nikada nisam bio čak ni turistički, ali tamo gde sam živeo, van Srbije, konkretno u Holandiji i Belorusiji je minimum dva puta veća kupovna moć nego u Srbiji. Ono što ti je u Holandiji teže dostupno nego u Srbiji je stanovanje (nije jeftino ni u selima) i kvalitetna hrana. Za oba je veliki problem naći uopšte, i povoljno po lokaciji, a za drugo cena. U Belorusiji se ti jako nedostupna međunarodna putovanja, dok je sa druge strane kvalitetna hrana, stanovanje, i javni prevoz među najdostupnijima u Evropi.
Koje su osnovne teze stambene politike u kojoj je srednja potrošnja na stanovanje samo 9%, (u Holandiji 40% prosek):
1) U nenaseljene stambene objekte (najčešće kuće) cele tri godine šalju pisma sa zahtevom da se potvrdi vlasništvo, i izvršenje minimalnih obaveza. Kada prođu 3 godine objekat se zaplenjuje od strane države i daje na licitaciju. Po selima bedni ljudi mogu doći do ne tako loših napuštenih kuća za minimalnu cenu ("jedna bazova veličina", što je sada trenutno 14 evra).
2) Oko 70% stanogradnje je državna niskobudžetna masovna planska panelna stanogradnja. Od "hruščovki" do danas je jako uznapredovao koncept panelne gradnje, tako da su najnovije takve zgrade sa vrlo visokim kriterijumima energetske efikasnosti, prostranim hodnicima i kuhinjama, prostranim liftom sa jednim od ulaza na nivou trotoara radi lakog ulaza sa kolicima, zgrade sa vizuelnim identitetom kroz crteže na fasadi, biciklističke kaveze spolja, bar sa jedne strane zgrade bezautomobilska teritorija sa dečjim igralištima i sportskim terenima. Standardi minimum 50% zelene površine parcele zgrade, minimum 10m od najbližeg kolovoza (osim parkinga u nekim slučajevima), dovoljno uličnih parking mesta, paralelne gradnje, dodavanja bulevara sa širenjem grada, sa rasporedom zgrada da ne gledaš kroz prozor komšiji, dovoljno mesta u domovima zdravlja, vrtićima i školama su bili i ostali još od "hruščovki". Pravo na kupovinu stana poceni koja je bila 450 evra kvadrata kada sam ja kupovao 2021., imaju lica bez stana u vlasništvu. Prioritet i sufinasiranje imaju porodice sa troje i više dece, i porodice u kojima je bar jedno lice sa invaliditetom. Ostali su u većim gradovima na listi čekanja za jeftin stan u vlasništvu oko 10 godina, koliko se čeka u Holandiji za stan u tuđem vlasništvu sa polovinom komercijalne cene kirije, i to samo ako ti je primanje ispod određenog nivoa. Takvi stanovi se 25 godina ne smeju prodavati.
3) Postoji državna budžetska varijanta stanovanja koja se zove "obšćežitije". Ona su često vezana za preduzeća, a ako je bar jedan član porodice zaposlen u preduzeću kirija se ne plaća. Kuhinja i toaleti su obično zajednički, pri čemu su sobe velike i ljudi obično drže frižider, čajnik i mikrotalasnu u dovoljno velikoj sobi. Toaleti su odvojeni od kupatila, tako da ne moraš kao u Holandiji da čekaš i trpiš pola sata dok se nesvrstani brat kupa. Pravo na stanovanje u "obšežitiju" se ne ograničava po polu, narodnosti, boji kože, prisustvu malog deteta, ne treba ti depozit, i jako brzo se može doći do hitnog smeštaja za razliku od Holandije. Takođe nema holandskog Turčina vlasnika, koji ti gasi grejanje u svim zajedničkim prostorijama i određuje koliko puta možeš koristiti veš mašinu. Dok smo živeli tamo, moja žena se žalila na takve uslove, a meni došlom iz Holandije dođe da izljubim "vahtjoršu" (portirka), za daleko bolje uslove nego što sam sebi mogao da priuštim u Holandiji, ili još gore, život kod roditelja u Srbiji. Uzgred, u Holandiji je opisano stanovanje sa komunalnim uslugama nosilo 30% prihoda, a u Belorusiji 10%, dok se nismo uselili u svoj stan iz državne stanogradnje.
4) Za treće i četvrto dete se daje takozvani "materinski kapital", odnosno po 10.000 dolara koje se mogu trošiti za kupovinu nekretnine, školovanje i lečenje. Porodica sa četvoro dece stan dobija maltene besplatno, dok porodica sa troje dece za razliku troškova može dobiti kredit sa kamatom nižom od inflacije. Materinski kapital se može koristiti i za gradnju svoje kuće.
5) Zakon o gradnji dozvoljava samo državi da prodaje građevinsko zemljište, a na mestu parcele sa starom kućom ne dozvoljava veće povećanje kvadrature. Kada ti proda plac, država te obavezuje da za tri godine završiš kuću. Možeš dve godine zamrznuti gradnju, i žalbama najviše tri godine još razvlačiti gradnju. Ako za tih maksimalnih 8 godina ne završiš kuću, država prodaje na licitaciji. Stav države je: ako si sa kupljenim placem dobio struju, vodu, gas, mesta u vrtićima, školama, domovima zdravlja, glavne ulice, ulično osvetljenje, mi smo to uveli sa planom da ceo novi deo naselja bude potpuno naseljen za 8 godina. Temelje i noseće stubova projektuju ugrađuju i nadziru specijalno licencirane firme, dok je ostalo pušteno na volju vlasnika. Čak i za poljoprivredno zemljište privatno vlasništvo može biti samo do pola hektara. Preko toga se može dobiti pravo na nasledni zakup do 99 godina, pri čemu si obavezan da zakupljeno zemljište obrađuješ, ili na drugi način koristiš u poljoprivredi. Ako obustaviš proizvodnju država vraća zemljište sebi.
6) Velika razlika u troškovima života u Belorusiji i većini ostalih zemalja Evrope utiče na to da mnogo ljudi sa velikim primanjima kod stranih poslodavaca i za usluge strancima svoje plate troše u Belorusiji i porodica živi u Belorusiji. To su građevinski poslovi u inostranstvu, kamiondžije, špedicija, sezonski poslovi u poljoprivredi u inostranstvu, programeri za beloruske poslodavce. Razlog zašto u svakom od ovih sektora Belorusija zarađuje po nekoliko puta više nego Srbija je što je srpski poslodavac uobražena baksuzčina, i to što su u ekonomskoj zajednici sa nekim sa kime imaju kopnenu granicu. Sankcije su u ekonomskom smislu oslabile Belorusiju i ojačale Srbiju samo u prihodu od IT.
7) Nacionalna politika jeftinog javnog prevoza, logično infrastrukturno planiranje tipa železnička stanica u centru grada, čitavi sistemi rešenja između asvaltirani sokak i autoput, učinili su na ravnomerniji i prostorni i urbani razvoj. Mana je u delu seoskih sredina zbog male gustine saobraćajne mreže, u inače statistički retko naseljenoj zemlji.
Posledično, razlika cene stana na istoj lokaciji u beloruskom gradu može biti i dvostruka u odnosu na stanje samog stana.
Jasno je to napisao sam kad nam skoce zarade to je ono sto nas ceka. Nece to jos ali na pragu smo da idemo ka tome.
Inace i u San Francisku se gubi sat vremena po gradu ali ljudi i dalje putuju iz "Sombora".
Dok sam kao student radio na gradilištu, jedan čovek je iz Male Krsne za Beograd vozom putovao. Imamo ljude iz Smederevske Palanke, Velike Plane, Smedereva, Valjeva, Šapca koji svaki dan putuju. To i dalje nije kritično mnogo, ali ne znam da kolima neko tako putuje u Srbiji. Ali na rastojanjima Obrenovac, Pančevo, Vrčin, Obrenovac, Nova Pazova u evropskoj civilizaciji ljudi masovno putuju na posao vozovima. Čak je čest slučaj da manje polovine metropolitena živi u gradu centru metropolitena, a više od polovine žitelja živi upravo u toj okolini. Satelitski gradovi obično imaju dovoljno srednjih škola, sud, bolnicu, veće tržne centre, pijace, neku ugostiteljsku zonu, tako da većinu potreba ostvaruju u svom satelitskom gradu. Ka centru metropolitena putuju obično studenti ili jedan član porodice svakodnevno, ostali po potrebi.
I to je jedan od odgovora na pitanje ublažavanja problema skupog stanovanja.