Beogradske reke i priobalja
- Začetnik teme Igor
- Datum pokretanja
Гага
Professional
Зато, на жалост прођу са друге стране !
Zuma
Professional
- Učlanjen(a)
- 19.05.2009.
- Poruke
- 10.765
- Pohvaljen
- 25.891
Kad je Beograd stvarno bio na vodi
Alasi sa beogradske obale su kao zajednica počeli da nestaju odmah posle drugog svetskog rata, pred naletom nove, kolektivističke ustrojene vlasti, koja je u kratkom roku razvejala kompletnu zaostavštinu beogradske ribarske zadruge. Nekih 150 godina moderne tradicije ribarenja u beogradu bilo je polako zbrisano, a sa njom je nestala i autentična mnogonacionalna alaska zajednica i njihova kultura ljudi okrenutih vodi.
Izložba "dunavski alasi", u muzeju istorije srbije, autorke dušice bojić, vodi nas u ovaj nestali svet potpunom rekonstrukcijom ambijenta, kroz čamce, mreže i alate, prvi put izložena dokumenta zadruge, kao i porodične predmete jednog domaćinstva, većinom iz zaostavštine porodice bogdanović-ambrozić
...
Stisnuta na malom prostoru Dorćola i Jalije, ova autentično multikulturna zajednica živela je u skladu sa zahtevima koje nalaže priroda. U svako doba dana bilo je nečeg da se radi oko čamaca i vode, a saznanja o životnim ciklusima različitih riba prenosila su se kao najveća naučna saznanja. Praćenje prirode i njenih promena bilo je uslov za opstanak, pa se podrazumevalo da se nacionalnost i poreklo pojedinih ribara nisu doživljavali kao presudno bitna informacija – naročito kad se izlazi noću na Dunav, ili ako se prati ponašanje ribe, ili ako se plete mreža, ili ako treba preneti ulov na pijacu, pripremiti ga i prodati ga građanima, da bi se zaradilo za dalje. Ova znanja bila su starija od bilo kog naroda ili etničke grupe i bila su, sama po sebi, opšte dobro, a saradnja na reci bila je jedini zakon koji je važio za sve.
Ovi kauboji rečnih tokova, naši mali Korto Maltežani raznih nacionalnosti, ali istog poverenja u veliku dunavsku vodu, špartali su njenim tokom gore-dole i znali sve i svakog na njoj. Zato su sve vlasti htele da imaju razumevanje sa tom zajednicom koja je živela u snažnom dosluhu sa prirodom, pa su pre Prvog i između dva rata alasi imali svoje tako posebno, uvaženo mesto u građanskom Beogradu. O tome govore Mika Alas u svojim sećanjima, o tome govori obitavanje Đorđa Karađorđevića među ribarima na Dunavu. O tome jednako govore pozivi najuglednijim alasima na dvorske slavske balove, kao i osnivanje posebnog odeljenje za ribarstvo u Ministarstvu poljoprivrede u kome je uvek bilo predstavnika zajednice, ali i mnogobrojni recepti za pripremu rečne ribe, od koje ćete neke naći u izuzetnoj monografiji što prati izložbu „Dunavski alasi“ (izdanje je sa uspehom sastavila Dušica Bojić, uz mog brata Dejana Ambrozića i ostale članove porodice).
DUNAVSKE SUDBINE: Verovatno su u posleratnom periodu zato beogradski alasi plaćali mnogostruki danak – sa jedne strane neizbežna modernizacija donela je u reku sve moguće proizvode teške industrije, pa su iz nje potpuno nestale neke vrste riba, rakovi i školjke, koji žive samo u čistoj vodi, kakva je ona bila pre Drugog rata. Sa druge strane, ekspresna kolektivizacija je donela i neodgovornost za imovinu, pa se od imetka Ribarske zadruge razvuklo sve što se moglo razvući. Sa treće strane, stalan život na reci činio je alase nedostižnim i neuhvatljivim bićima za sve one koji su zamišljali da se život može kontrolisati, i slutimo da su se neke sile trudile da poseku ekonomske korene te zajednice, samo da se ne bi otrgla u potpunosti sistemu nadgledanja svega, koji se upravo gradio. Velika beogradska dunavska ribarska zajednica, pravi naslednik duge tradicije ribarenja na ovom mestu, bila je predviđena da propadne, jer se nije mogla uklopiti u svet u kome je kontrola bila jedina reč sa težinom.
Za ljude koji su stalno živeli napolju i koji su pod nogama više imali nemirnu reku nego čvrsto tlo, sloboda čoveku pripada rođenjem, a za dostojanstvo se bori svaki dan. Za one koji su na reku tad došli sa strane, sloboda je pripadala onome kome je oni daju, a dostojanstvo nikome. Samo se po sebi razume, da ih je postojanje nečega kao što je slobodna ribarska zajednica moglo samo vređati.
DORĆOLSKE SUDBINE: Konačno, Dorćol sa svojim hroničnim siromaštvom koje je tako efikasno zbližavalo ljude, kao pozadina i pratilac svih zbivanja na reci, imao je i još uvek ima sudbinu koja je za ostatak Beograda primer upornog opstajanja. Na ovoj izložbi po prvi put imamo priliku da vidimo fotografije koje su nastale pre rušenja dobrog dela njegovog starog tkiva, uglavnom tokom 1979. U konceptualnoj akciji, sa bratom sam pratio našeg oca od ćoška do ćoška svih ulica na Dorćolu, fotografišući na sve četiri strane, pokušavajući da sačuvamo ono za šta smo znali da nestaje na naše oči, bez želje gradskih zvaničnika da sačuvaju makar kakvu uspomenu na naš kraj. Te slike su po prvi put u celini objavljene u monografiji izložbe, i predstavljaju poslednji trag čitavih nestalih kvartova.
....
NEZABORAV: Priča o beogradskim alasima i njihovom nestanku istovremeno je i priča o nestanku građanskog Beograda, koji je između dva svetska rada tako žudno jurio ka modernizaciji i prosvećenijem razmišljanju, na jedan drugačiji način od onog koji nam se kasnije desio. Sav potencijal, lepota i moguće dileme jedne drugačije modernizacije Srbije, postaju opipljivi i jasno vidljivi tek kad zavirite u domove ljudi koji su je sanjali, slali decu u bolje škole, pravili vrlo praktične planove za sutra.
Delovi teksta objavljenog u
Vreme Online
Dragan Ambrozić
http://www.navodi.com/2014/03/kad-je-be ... o-na-vodi/
Ivanova supruga Draginja Ambrozić sa rođakama na Dunavu
Ivan Ambrozić i Đurica ispred Ribarske zadruge
Na Dunavu ulovljena jesetra, 1910.
Ova poslednja slika je apsolutno fenomenalna. Ne zbog ribe kakve u Dunavu više nema, nego zbog ljudi. Totalno sam odlepio kad sam ih video. Trebalo bi je odštampati na nekom trajnom materjalu, pa postaviti negde između Brankovog mosta i Beton hale.
Alasi sa beogradske obale su kao zajednica počeli da nestaju odmah posle drugog svetskog rata, pred naletom nove, kolektivističke ustrojene vlasti, koja je u kratkom roku razvejala kompletnu zaostavštinu beogradske ribarske zadruge. Nekih 150 godina moderne tradicije ribarenja u beogradu bilo je polako zbrisano, a sa njom je nestala i autentična mnogonacionalna alaska zajednica i njihova kultura ljudi okrenutih vodi.
Izložba "dunavski alasi", u muzeju istorije srbije, autorke dušice bojić, vodi nas u ovaj nestali svet potpunom rekonstrukcijom ambijenta, kroz čamce, mreže i alate, prvi put izložena dokumenta zadruge, kao i porodične predmete jednog domaćinstva, većinom iz zaostavštine porodice bogdanović-ambrozić
...
Stisnuta na malom prostoru Dorćola i Jalije, ova autentično multikulturna zajednica živela je u skladu sa zahtevima koje nalaže priroda. U svako doba dana bilo je nečeg da se radi oko čamaca i vode, a saznanja o životnim ciklusima različitih riba prenosila su se kao najveća naučna saznanja. Praćenje prirode i njenih promena bilo je uslov za opstanak, pa se podrazumevalo da se nacionalnost i poreklo pojedinih ribara nisu doživljavali kao presudno bitna informacija – naročito kad se izlazi noću na Dunav, ili ako se prati ponašanje ribe, ili ako se plete mreža, ili ako treba preneti ulov na pijacu, pripremiti ga i prodati ga građanima, da bi se zaradilo za dalje. Ova znanja bila su starija od bilo kog naroda ili etničke grupe i bila su, sama po sebi, opšte dobro, a saradnja na reci bila je jedini zakon koji je važio za sve.
Ovi kauboji rečnih tokova, naši mali Korto Maltežani raznih nacionalnosti, ali istog poverenja u veliku dunavsku vodu, špartali su njenim tokom gore-dole i znali sve i svakog na njoj. Zato su sve vlasti htele da imaju razumevanje sa tom zajednicom koja je živela u snažnom dosluhu sa prirodom, pa su pre Prvog i između dva rata alasi imali svoje tako posebno, uvaženo mesto u građanskom Beogradu. O tome govore Mika Alas u svojim sećanjima, o tome govori obitavanje Đorđa Karađorđevića među ribarima na Dunavu. O tome jednako govore pozivi najuglednijim alasima na dvorske slavske balove, kao i osnivanje posebnog odeljenje za ribarstvo u Ministarstvu poljoprivrede u kome je uvek bilo predstavnika zajednice, ali i mnogobrojni recepti za pripremu rečne ribe, od koje ćete neke naći u izuzetnoj monografiji što prati izložbu „Dunavski alasi“ (izdanje je sa uspehom sastavila Dušica Bojić, uz mog brata Dejana Ambrozića i ostale članove porodice).
DUNAVSKE SUDBINE: Verovatno su u posleratnom periodu zato beogradski alasi plaćali mnogostruki danak – sa jedne strane neizbežna modernizacija donela je u reku sve moguće proizvode teške industrije, pa su iz nje potpuno nestale neke vrste riba, rakovi i školjke, koji žive samo u čistoj vodi, kakva je ona bila pre Drugog rata. Sa druge strane, ekspresna kolektivizacija je donela i neodgovornost za imovinu, pa se od imetka Ribarske zadruge razvuklo sve što se moglo razvući. Sa treće strane, stalan život na reci činio je alase nedostižnim i neuhvatljivim bićima za sve one koji su zamišljali da se život može kontrolisati, i slutimo da su se neke sile trudile da poseku ekonomske korene te zajednice, samo da se ne bi otrgla u potpunosti sistemu nadgledanja svega, koji se upravo gradio. Velika beogradska dunavska ribarska zajednica, pravi naslednik duge tradicije ribarenja na ovom mestu, bila je predviđena da propadne, jer se nije mogla uklopiti u svet u kome je kontrola bila jedina reč sa težinom.
Za ljude koji su stalno živeli napolju i koji su pod nogama više imali nemirnu reku nego čvrsto tlo, sloboda čoveku pripada rođenjem, a za dostojanstvo se bori svaki dan. Za one koji su na reku tad došli sa strane, sloboda je pripadala onome kome je oni daju, a dostojanstvo nikome. Samo se po sebi razume, da ih je postojanje nečega kao što je slobodna ribarska zajednica moglo samo vređati.
DORĆOLSKE SUDBINE: Konačno, Dorćol sa svojim hroničnim siromaštvom koje je tako efikasno zbližavalo ljude, kao pozadina i pratilac svih zbivanja na reci, imao je i još uvek ima sudbinu koja je za ostatak Beograda primer upornog opstajanja. Na ovoj izložbi po prvi put imamo priliku da vidimo fotografije koje su nastale pre rušenja dobrog dela njegovog starog tkiva, uglavnom tokom 1979. U konceptualnoj akciji, sa bratom sam pratio našeg oca od ćoška do ćoška svih ulica na Dorćolu, fotografišući na sve četiri strane, pokušavajući da sačuvamo ono za šta smo znali da nestaje na naše oči, bez želje gradskih zvaničnika da sačuvaju makar kakvu uspomenu na naš kraj. Te slike su po prvi put u celini objavljene u monografiji izložbe, i predstavljaju poslednji trag čitavih nestalih kvartova.
....
NEZABORAV: Priča o beogradskim alasima i njihovom nestanku istovremeno je i priča o nestanku građanskog Beograda, koji je između dva svetska rada tako žudno jurio ka modernizaciji i prosvećenijem razmišljanju, na jedan drugačiji način od onog koji nam se kasnije desio. Sav potencijal, lepota i moguće dileme jedne drugačije modernizacije Srbije, postaju opipljivi i jasno vidljivi tek kad zavirite u domove ljudi koji su je sanjali, slali decu u bolje škole, pravili vrlo praktične planove za sutra.
Delovi teksta objavljenog u
Vreme Online
Dragan Ambrozić
http://www.navodi.com/2014/03/kad-je-be ... o-na-vodi/
Ivanova supruga Draginja Ambrozić sa rođakama na Dunavu
Ivan Ambrozić i Đurica ispred Ribarske zadruge
Na Dunavu ulovljena jesetra, 1910.
Ova poslednja slika je apsolutno fenomenalna. Ne zbog ribe kakve u Dunavu više nema, nego zbog ljudi. Totalno sam odlepio kad sam ih video. Trebalo bi je odštampati na nekom trajnom materjalu, pa postaviti negde između Brankovog mosta i Beton hale.
Ево једне у из породичне колекције. Плажа која је постојала код Црвенке на речном острву, којег данас нема. Наспрам Земуна је била и изузетног квалитета, врло посећена. Тада омиљено место Земунаца. Острво је нестало тако што је затрпан тај канал који га је раздвајао од копна, Батин канал. Година је између 1968-1970.
relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.813
- Pohvaljen
- 18.864
Gradsko zelenilo je često kritikovano zbog seče velikih stabala na Savskom keju kod blokova 70 i 45.
U stvari, veliki broj tih stabala je truo, i Zelenlo ih sukcesivno zamenjuje novim.
Pored toga, posađeni su novi drvordi duž staze na nasipu koji će dodatno oplemeniti ovaj deo Novog Beograda.
Naravno, ima i loših primera (prošlogodišnja sadnja sa gustim rasporedom).
Danas je posečeno još jedno stablo. Na preseku se lepo vidi koliko je trulo. Nož se zabio od najlaganijeg uboda:
U stvari, veliki broj tih stabala je truo, i Zelenlo ih sukcesivno zamenjuje novim.
Pored toga, posađeni su novi drvordi duž staze na nasipu koji će dodatno oplemeniti ovaj deo Novog Beograda.
Naravno, ima i loših primera (prošlogodišnja sadnja sa gustim rasporedom).
Danas je posečeno još jedno stablo. Na preseku se lepo vidi koliko je trulo. Nož se zabio od najlaganijeg uboda:
stf
Professional
- Učlanjen(a)
- 22.01.2010.
- Poruke
- 12.277
- Pohvaljen
- 13.094
Zelenilo je kod građana postalo sinonim za drvoseče zbog nedemokratskog ludila koji se dogodio u Bulevaru. Sada se diže prašina oko svakog drveta koje taknu.
Recimo, poslednjih godina je u toku poptuna zamena drvne mase na Gročanskoj adi. Seku se stare topole, prodaju obližnjoj fabrici drvne industrije a zatim se radi pošumljavanje novim stablima. I svake godine se određena površina ostrva zameni novim sadnicama. Radi se postepeno, pa je ove godine prva zamena već dovoljno stasala da preuzima primarnu ekološku ulogu zaštitnog zelenila.
Recimo, poslednjih godina je u toku poptuna zamena drvne mase na Gročanskoj adi. Seku se stare topole, prodaju obližnjoj fabrici drvne industrije a zatim se radi pošumljavanje novim stablima. I svake godine se određena površina ostrva zameni novim sadnicama. Radi se postepeno, pa je ove godine prva zamena već dovoljno stasala da preuzima primarnu ekološku ulogu zaštitnog zelenila.
direktor
Professional
- Učlanjen(a)
- 10.10.2008.
- Poruke
- 39.134
- Pohvaljen
- 46.098
Zelenilo je takodje na meti zato sto je neifikasno ,i sto nezamjeni sva posjecena stabla , primjer posjeku 1500 stabala znaju da su posljekli toliko zasade 1000 jer nema para vise ,onda CSI prijavi da nsu zasadili 500 koje su posjekli ove godine i od predhodnih godina jos 800 stabala ,i onda oni odu u minus i kazu kako su probili budzet , plus neki nadrdani pijani mamlazi polome ,mlade sadnice , pregze kolima i sl .
Zuma
Professional
- Učlanjen(a)
- 19.05.2009.
- Poruke
- 10.765
- Pohvaljen
- 25.891
Posmatrajući kako je brzo i lako stari deo Zemunskog keja postao bogato stecište ptica postaje očigledno zašto se u modernom urbanizmu pri uređenju gradskih obala predlaže da se jedan njihov deo uradi kao simulacija prirodnog okruženja, dakle sa plitkom vodom, rečnom travom i malim, prirodnim jezercima, tj sa polu močvarnim staništima u kojima sitnije ribe mogu da se sakriju. Zemunski kej sada ima ono što nema ni zoološki vrt, veliko jato labudova sa skoro 50 ptica, mnoštvo velikih galebova, divljih patki, golubova i vrabaca koji su zajedno sa decom koja ih hrane i ljudima na obali stvorili jedan mali eko sistem, neprekidnu interaktivnu predstavu koji traje od izlaska do zalaska Sunca. Koliko ovo bolje izgleda od prežderavanja i bacanja para na uništavanje sopstvenog zdravlja u neprekidnom nizu splavova! A od "troškova" je bio dovoljan naš uobičajeni javašluk. Uređenje keja je prekinuto na pola, isto kao i odmuljavanje obala. Tako je voda u jednom delu sada duboka, a drugom plitka ili je nema. Na ovom drugom je izrasla uobičajena rečna trava, i to je bilo sve što je labudovima i svim ostalim pticama trebalo da bi imali mesto gde mogu da se odmaraju i malo odremaju. Prirodi je potrebno ostaviti samo malo prostora, eliminisati sveprisutni beton i asvalt, i ona će se pobriniti za ostalo.
Zbog toga bi stvarno trebalo razmisliti da se neki delovi Beogradskih obala urade bar MALO kreativnije od kosog betonskog zida. Da li bilo koja druga mogućnost STVARNO nadmašuje intelektualne kapacitete naših planera, bar onih koji dobijaju posao? Znam da su velike promene nivoa reke priličan izazov, ali to se ne dešava samo kod nas.
Evo jednog primera u kome je između reke i obale ostavljen pojas žive, realtivno slobodne prirode, sa posebnom stazom za posmatranje.
Zbog toga bi stvarno trebalo razmisliti da se neki delovi Beogradskih obala urade bar MALO kreativnije od kosog betonskog zida. Da li bilo koja druga mogućnost STVARNO nadmašuje intelektualne kapacitete naših planera, bar onih koji dobijaju posao? Znam da su velike promene nivoa reke priličan izazov, ali to se ne dešava samo kod nas.
Evo jednog primera u kome je između reke i obale ostavljen pojas žive, realtivno slobodne prirode, sa posebnom stazom za posmatranje.
Zuma
Professional
- Učlanjen(a)
- 19.05.2009.
- Poruke
- 10.765
- Pohvaljen
- 25.891
I još jedna na istu temu, koju sam već slao, ali mi je posebno zanimljiva kao sjajna i pomalo ekstremna demonstracija jednog novog načina razmišljanja o integraciji urbanog i prirodnog. Ovde se lepo vidi do koje je mere moguće izbrisati jasnu granicu između reke i kopna. Voda i zemlja se u tolikoj meri i na toliko velikoj površini prožimaju, da čine jednu posebnu, potpuno novu vrstu oblasti radikalno novih karakteristika. Pomalo liči na neku vrstu zabavnog parka, pomalo je sportski i rekreacioni centar, a pomalo rezervat prirode (velika rezolucija pa ima zanimljivih detalja, 3600 x 1600).
Zuma
Professional
- Učlanjen(a)
- 19.05.2009.
- Poruke
- 10.765
- Pohvaljen
- 25.891
Najzad! 
Uz razne otvorene izložbe, male kafiće, rekreaciju, obično šetanje, druženje ili izležavanje na Suncu, ovo na slici je jedna od stvari koje sam imao na umu kod priče o načinima na koje se mogu upotrebiti otvoreni javni trgovi, odnosno slobodne zelene površine na NBG strani Ušća, kod Hotela Jugoslavija, one koje bi mogle postojati na Donjem Kalemegdanu umesto Zahinog kompleksa, ili na svim obalama reka, gde god se vlasnici kapitala i njihovi političari smiluju, pa zaključe da bi bar neko lepše parče zemlje u Beogradu mogli da ostave i Beograđanima.
Iskreno se nadam da će malo kreativnije ideje poput ove, uz lično iskustvo mnoštva ljudi, početi polako da menjaju uobičajeno totalno zastarelo mišljenje o tome koliko u velikom gradu stvarno vredi fleksibilan javni, a pogotovo zeleni, prostor. Vidimo se u maju!
Uz razne otvorene izložbe, male kafiće, rekreaciju, obično šetanje, druženje ili izležavanje na Suncu, ovo na slici je jedna od stvari koje sam imao na umu kod priče o načinima na koje se mogu upotrebiti otvoreni javni trgovi, odnosno slobodne zelene površine na NBG strani Ušća, kod Hotela Jugoslavija, one koje bi mogle postojati na Donjem Kalemegdanu umesto Zahinog kompleksa, ili na svim obalama reka, gde god se vlasnici kapitala i njihovi političari smiluju, pa zaključe da bi bar neko lepše parče zemlje u Beogradu mogli da ostave i Beograđanima.
Iskreno se nadam da će malo kreativnije ideje poput ove, uz lično iskustvo mnoštva ljudi, početi polako da menjaju uobičajeno totalno zastarelo mišljenje o tome koliko u velikom gradu stvarno vredi fleksibilan javni, a pogotovo zeleni, prostor. Vidimo se u maju!
sa teme Savski amfiteatar, strana 122
Novobeogradski deo Dunavskog keja se sastoji od staza uz obalu za šetače i bicikliste, a prostor koji je pod zelenom površinom koji se jednim delom naziva park Prijateljstva, a drugim delom je ravna zelena površina za koncerte je posledica toka reke Dunav u odnosu na pravu liniju (lenjir koji spominješ) Bulevar Nikole Tesle. Jer je najmanje rastojanje od obale od bulevar baš kod Palate Srbija. Kasnije se u dužini odvaja širinom do Bulevar i dolaziš do prostora za koncerte i parka Prijateljstva.
Lično mislim da grešiš ako zameraš što grad ima toliku zelenu površinu jer ona je nastala izgradnjom Palate Srbija (ex. SIV) kao državni objekat koji treba da predstavlja državu u punoj snazi on je kreiran pored obale sa širokim prostorom koji se meri [ha] iz više razloga. Što zbog zelenila, što zbog bebednosti državnih korisnika te zgrade (niko ne može da bude u blizini) s obzirom da znaš kakava je to država bila. Zbog svoje dobre bezbednosti ona se i danas koristi za doček bezbednosno najosetvljivih državnih gostiju. Kao što možeš da zaključiš ta zgrad određuje šta će biti oko nje i sve je prilagođeno njoj. Mi imao privileguju da nam je to ostalo u nasledstvu i što imamo toliko zelenu površinu blizu centra grada. Ovim pokušavam da pojasnim zašto je toliko veliki zelini prostor u tom delu Novog Beograd dužinom Bulevara Nikole Tesle.
Što se tiče prostora kod muzeja Savremene umetnosti on je kao i sve dovršen samo u delu muzeja, potrebno je još izgraditi pešačkih staza. Inače u tom Ušću (park Prijateljstva) možeš videti vikendom ljude koji su došli svojim automobilom, parkirali u ulici Ušće i postavili neke prostirke, ćebe ili sl. na kome sede ili leže. Više od pola njih nećeš verovati došli su iz opštine Stari Grad i drugih delova grada njima je ušće deo grada za izlazak u park iz onog svog centra grada, naravno ima i Novobeograđana i Zemunaca u parku Ušće.
To što je Zemunski kej kod hotela "Jugoslavija" i Grand Casina pun šetača jednim delo je iz zbog ljudi koji vole da se šetaju delom koji je bliži Palati Srbija i kada dođu do hotela tu se pomešaju sa prisutnima koje mrzi da toliko šetaju ili su došli na splav. Tada imaš utisak da su svi tu zbog hotel, Grand Casina i spalvova, a u stvari ih je put spojio, pa ti daje utisak da je Zemunski kej najposećeniji što matematički i jeste samo nisu svima isti razlozi.
stf":2p2xnre5 je napisao(la):
Novobeogradski deo Dunavskog keja se sastoji od staza uz obalu za šetače i bicikliste, a prostor koji je pod zelenom površinom koji se jednim delom naziva park Prijateljstva, a drugim delom je ravna zelena površina za koncerte je posledica toka reke Dunav u odnosu na pravu liniju (lenjir koji spominješ) Bulevar Nikole Tesle. Jer je najmanje rastojanje od obale od bulevar baš kod Palate Srbija. Kasnije se u dužini odvaja širinom do Bulevar i dolaziš do prostora za koncerte i parka Prijateljstva.
Lično mislim da grešiš ako zameraš što grad ima toliku zelenu površinu jer ona je nastala izgradnjom Palate Srbija (ex. SIV) kao državni objekat koji treba da predstavlja državu u punoj snazi on je kreiran pored obale sa širokim prostorom koji se meri [ha] iz više razloga. Što zbog zelenila, što zbog bebednosti državnih korisnika te zgrade (niko ne može da bude u blizini) s obzirom da znaš kakava je to država bila. Zbog svoje dobre bezbednosti ona se i danas koristi za doček bezbednosno najosetvljivih državnih gostiju. Kao što možeš da zaključiš ta zgrad određuje šta će biti oko nje i sve je prilagođeno njoj. Mi imao privileguju da nam je to ostalo u nasledstvu i što imamo toliko zelenu površinu blizu centra grada. Ovim pokušavam da pojasnim zašto je toliko veliki zelini prostor u tom delu Novog Beograd dužinom Bulevara Nikole Tesle.
Što se tiče prostora kod muzeja Savremene umetnosti on je kao i sve dovršen samo u delu muzeja, potrebno je još izgraditi pešačkih staza. Inače u tom Ušću (park Prijateljstva) možeš videti vikendom ljude koji su došli svojim automobilom, parkirali u ulici Ušće i postavili neke prostirke, ćebe ili sl. na kome sede ili leže. Više od pola njih nećeš verovati došli su iz opštine Stari Grad i drugih delova grada njima je ušće deo grada za izlazak u park iz onog svog centra grada, naravno ima i Novobeograđana i Zemunaca u parku Ušće.
To što je Zemunski kej kod hotela "Jugoslavija" i Grand Casina pun šetača jednim delo je iz zbog ljudi koji vole da se šetaju delom koji je bliži Palati Srbija i kada dođu do hotela tu se pomešaju sa prisutnima koje mrzi da toliko šetaju ili su došli na splav. Tada imaš utisak da su svi tu zbog hotel, Grand Casina i spalvova, a u stvari ih je put spojio, pa ti daje utisak da je Zemunski kej najposećeniji što matematički i jeste samo nisu svima isti razlozi.
stf
Professional
- Učlanjen(a)
- 22.01.2010.
- Poruke
- 12.277
- Pohvaljen
- 13.094
Видим да добар део форумаша буквално схвата реч "пуст". Заправо се ради о томе да је наспрам своје величине и положаја, северни НБГ кеј недовољно посећен и да то представља промашај урбанизма. Када кажем пуст, не мислим да буквално нема никог.
Исто тако је и зелена површина зарад зелене површине - бескорисна. Лепо је што је НБГ тако пун зеленила али је питање, јели то зеленило има неке еколошке користи, јер урбане нема (због слабе посећености). Реао бих да ни еколошке користи нису значајне јер су те ливаде лети - спржене. Корисна зелена површина у еколошком смислу је Велико ратно острво.
Дакле, ако желимо икакву корист од те зелене површине на Ушћу треба да одлучимо шта желимо. Ако желимо еколошку корист, требало би је пошумити и пустити да природа обави своје као на ВРО. Направити праву прашуму у центру града. То би било оригинално зар не? Без ироније.
Ако желимо урбану корист од те површине, треба је умерено урбанизовати. Дакле, Кампински хотел на месту Југе, додатна урбанизација код ТЦ Ушће (стамбеном кулом близнакињом) и у огледалу урбанизовати источно крило СИВ-а по угледу на западно (Ју бизнис центар).
У садашњем облику, тај простор је превредно протраћено земљиште у срцу града.
Исто тако је и зелена површина зарад зелене површине - бескорисна. Лепо је што је НБГ тако пун зеленила али је питање, јели то зеленило има неке еколошке користи, јер урбане нема (због слабе посећености). Реао бих да ни еколошке користи нису значајне јер су те ливаде лети - спржене. Корисна зелена површина у еколошком смислу је Велико ратно острво.
Дакле, ако желимо икакву корист од те зелене површине на Ушћу треба да одлучимо шта желимо. Ако желимо еколошку корист, требало би је пошумити и пустити да природа обави своје као на ВРО. Направити праву прашуму у центру града. То би било оригинално зар не? Без ироније.
Ако желимо урбану корист од те површине, треба је умерено урбанизовати. Дакле, Кампински хотел на месту Југе, додатна урбанизација код ТЦ Ушће (стамбеном кулом близнакињом) и у огледалу урбанизовати источно крило СИВ-а по угледу на западно (Ју бизнис центар).
У садашњем облику, тај простор је превредно протраћено земљиште у срцу града.
Vidi svaki lukuz mora da se plati košenje, orezivanje, zalivanje, sađenje, farbanje, sakupljanje lišća i sve to u centru grada na desetine [ha] po uzoru sličnih državnih objekata u gradovima širom sveta da ne nabrajam, ali kod nas je veći deo ostavljen za građane pa tako imamo priliku za veliku zelenu površinu kojoj se neki raduju, a neki hoće kao što si napisao
Za početak neka izgradimo "Beograd na vodi", pa ako to bude malo lako će država dati ovaj prostor od [ha] zelenila za gradnju čak će i da se iseli iz Palate Srbije ako bude toliko interesovanje i time omogući oblasko betoniranje.
Do tada prvo da vidimo "Beograd na vodi" u punoj izgrađenosti i levu obalu Save blok 18 koji je preko puta BNV, pa onda ako baš toliko grizu dati im deo parka kod Palate Srbija, na šta se ja ne bi složio ni ako preživim sudara sa komopzicijom voza, pa mi se percepcija na život promeni toliko da mi je sve zeleno i sunčano.
Samo za BNV i levu obalu Save u Savskom amfiteatru blok 18 trebaće tri decenije, a možda ni tada.
Slažem se sa tvojim predlogom sa sađenje više drveća na Ušću jer neka se stabla osuše i površina proredi što ima za posledicu da neko pomisli da je površina za gradnju.
Na šta ja nikada ne bi pristao po gotovu na taj primer.stf":1qbgyp8p je napisao(la):
Za početak neka izgradimo "Beograd na vodi", pa ako to bude malo lako će država dati ovaj prostor od [ha] zelenila za gradnju čak će i da se iseli iz Palate Srbije ako bude toliko interesovanje i time omogući oblasko betoniranje.
Do tada prvo da vidimo "Beograd na vodi" u punoj izgrađenosti i levu obalu Save blok 18 koji je preko puta BNV, pa onda ako baš toliko grizu dati im deo parka kod Palate Srbija, na šta se ja ne bi složio ni ako preživim sudara sa komopzicijom voza, pa mi se percepcija na život promeni toliko da mi je sve zeleno i sunčano.
Samo za BNV i levu obalu Save u Savskom amfiteatru blok 18 trebaće tri decenije, a možda ni tada.
Slažem se sa tvojim predlogom sa sađenje više drveća na Ušću jer neka se stabla osuše i površina proredi što ima za posledicu da neko pomisli da je površina za gradnju.
Mislim da većina urbanista u Beogradu ima u glavi sledeću rečenicu: "Gde god nađeš zgodno mesto, tu zgradu od milijardu tona betona posadi".
Protiv sam urbanizacije obala koje će za rezultat imati hektare betona, zgrada i tržnih centara. Savski amfiteatar i projekat "Beograd na vodi" urbanizuju ruglo koje je sada prisutno u obliku beskorisnih šina, smeća i nelegalne gradnje. Lično se ne slažem sa projektom i mislim da je ilegalno napravljen jer nije bilo tendera i javne rasprave ali se radujem što će postojeće ruglo nestati.
Ostatak obala koje nisu u samom centru grada ne bih urbanizovao. Priroda treba da sama upravlja obalama. Mišljenja sam da je bolje zasaditi jedno drvo nego betonirati obalu kako bi se ljudi šetali pored reke. Ako niste primetili na dva miliona ljudi premalo je onih koji se šetaju pored reke, a previše onih koji je zagađuju.
Odrastao sam na reci. Naučio sam da plivam na Dunavu. Živim za reku i ona mi daje snagu. Treba je poštovati i boriti se za nju. Obale su deo reke. Treba ih sačuvati i zaštititi. Obale su i lična karta grada. Sada je ta karta puna plastičnih flaša i smeća.
Protiv sam urbanizacije obala koje će za rezultat imati hektare betona, zgrada i tržnih centara. Savski amfiteatar i projekat "Beograd na vodi" urbanizuju ruglo koje je sada prisutno u obliku beskorisnih šina, smeća i nelegalne gradnje. Lično se ne slažem sa projektom i mislim da je ilegalno napravljen jer nije bilo tendera i javne rasprave ali se radujem što će postojeće ruglo nestati.
Ostatak obala koje nisu u samom centru grada ne bih urbanizovao. Priroda treba da sama upravlja obalama. Mišljenja sam da je bolje zasaditi jedno drvo nego betonirati obalu kako bi se ljudi šetali pored reke. Ako niste primetili na dva miliona ljudi premalo je onih koji se šetaju pored reke, a previše onih koji je zagađuju.
Odrastao sam na reci. Naučio sam da plivam na Dunavu. Živim za reku i ona mi daje snagu. Treba je poštovati i boriti se za nju. Obale su deo reke. Treba ih sačuvati i zaštititi. Obale su i lična karta grada. Sada je ta karta puna plastičnih flaša i smeća.
stf":1yrvg6s2 je napisao(la):
Kada su smutna vremena, kao što su ova, ne treba donositi odluke sa dalekosežnim posledicama. Izvesno je da u ključnim institucijama nemamo ljude od znanja i stručnog integriteta, stoga rešenje ne može biti kvalitetno. Mislim da umerene urbanizacije nema. Kad jednom građevine i asfalt/beton zauzmu površinu sve nadalje je potpuna izgradnja. Nema zaustavljanja. Tj. gde bi se povukla granica? Ima jedan primer na Kanarevom brdu, gde je nekad bio park, (autobuska stanica ka centru) onda su 90-ih došli kiosci, pa neka pijaca i sad su zgrade. Upropastili su malu, ali urednu zelenu površinu. Drugo Novi Beograd je zaista urbanistički planiran i predstavlja jedinu celinu koja proističe iz jasno formulisanog koncepta. Takvu celinu ne treba narušavati pojedinačnim rešenjima, ako već ne postoji jasan argument. To što je zemljište vredno u materijalnom smislu nije argument u trenutku kad postoji još mnogo zemljišta sa istim odlikama i sličnim pozicijama, a da nije zelena površina.
spatiotecte
Professional
- Učlanjen(a)
- 09.02.2007.
- Poruke
- 15.391
- Pohvaljen
- 17.473
relja":fsv9ghql je napisao(la):
Reljo evo ti plusic za Svajcarski noz, jednostavno nezamenjiv i obavezan rekvizit za svakodnevne potrebe.