Ne treba da budemo preveliki čistunci jer tako ništa nećemo postići, pogotovo ne u Srbiji kakva je danas. Predlog da se jedan deo mračnih rupa po kapijama i bedemima pretvore u male etno izložbe i replike tradicionalnih soba je pre svega ostvariv, jeftin, postiže maksimalni efekat, pa čak i, suptrotno ovome što se sugeriše, jeste trend koji je prihvaćen u svetu.
Te rupe se u svakom slučaju moraju srediti. Trenutno se oseća jak zadah memle, ponekad i mokraće, mračne su i neprijatne. Nisam jednom video plašljive poglede koje stranci, pogotovo devojke, bacaju na njih. Očigledno da nisu baš preterano sigurne da li se javnim službama na mestu gde su došle može verovati da su iz njih isterali manijake, pacove, zmije, slepe miševe i ostale košmarne stvari koje devojke sanjaju. Ovim se jedan veliki problem rešava takoreći usput, tj jedna investicija istovremeno postiže više efekata. Plus, i to VELIKI plus, što je jeftino, jer jer je izložbena prostorija već gotova, ne treba je praviti niti zauzima dodatni otvoreni prostor. Ima ga malo, a biće ga još MNOGO manje ako ovi stvarno krenu da prave stotine hiljada kvadrata poslovnog prostora i dovode još stotine hiljada ljudi željnih zabave, provoda i kupovine (a ne Kalemegdana), uz prateći ulični cirkus prodavaca i zabavljača koji uvek sledi mase. Tako da za ambicioznije muzejske postavke otvorenog prostora ustvari neće ni biti, pa je ovo idealni kompromis.
Dalje, stvari treba gledati relativno, a ne apsolutno. Dakle ne, da li Kalemegdan odgovara originalnom ambijentu ovih soba, već da li su druga mesta bolja? U ovom slučaju, da li je izlog u Knez Mihajlovoj bolji? Ili bilo koje slično mesto u centru, sa velikim prometom ljudi? Kad se objekt kao što su drvene vile stavi u takav izlog, u kontekstu fensi ulice i artificijalnog urbanog prostora on postaje pre svega art objekt, nešto sasvim suprotno od željenog. To je očigledno još gore.
Naravno, možemo pokušati sa pravim muzejom na otvorenom, na nekom daljem i mnogo prigodnijem mestu. Ali tako dobijamo Staro Terazije kod buvljaka. Iako ideji da se na nekom mestu rekonstruiše stari ambijent samoj po sebi ne fali ništa, oni koji su smislili repliku Terazija su bili savršeno nesposobni da shvate da uspeh takvog poduhvata zavisi pre svega od stalno postojećeg i uvek donekle novog programa i atrakcija koje tamo postoje. Za to je potrebna besprekorna organizacija, dakle čitav tim organizatora, pa tim kreativnih ljudi, pa radnika-izvođača, biznis plan i pre svega ogromna količina para. Iako muzejska postavka ima nešto malo skromnije zahteve, posvećeni "muzej na otvorenom" koji se ovde predlaže je u osnovi sličan. Uz sve to treba računati da dobar deo ljudi jednostavno ne želi da putuje tako daleko zbog, po njima, "perifernih i usputnih aktivnosti". Ako je blizu i usput, u redu, inače ne. A još ako se plaća, zaboravi na to.
Zbog ovakvih stvari danas se smatra da muzeji moraju agresivno da idu u susret ljudima, da idu tamo gde se oni nalaze, umesto da čekaju da im ljudi dođu na noge. Tako jedna jedina "Noć muzeja" napravi veću posetu nego čitav ostatak godine. Ljudi su odrasli i formirani u kulturi reklama i sadržaja koji im se uvek agresivno nameću, pa im je default pre da se brane, nego da nešto aktivno traže. Usputni "etno izlozi" i "etno sobe", u odgovarajućem, opuštenom ambijentu Tvrđave i na mestima gde ionako prolaze, se u tu filozofiju veoma dobro uklapaju.
Da li je ovako nešto na Kalemegdanu kič? Bilo bi bolje da to bude poseban muzej na otvorenom, profesionalan i posvećen samo ovome. Ali ako to ne može, ovo je prva sledeća najbolja stvar. Najvažniji kriterijum je ipak uticati na ljude da prihvate neke kulturne sadržaje koje društvo smatra vrednim. Drugim rečima od originalnog konteksta eksponata vaznije je da se oni nađu u ambijentu u kome su ljudi prijemčivi, raspoloženi za njih. Kad ljudi odlaze na Kalemegdan, radni dan je završen, a oni su opušteni, raspoloženi i otvoreni za nova iskustva. To je, usput, jedan (mada ne jedini) od dobrih opštih kriterijuma šta na Kalemegdanu može da bude. Stvari koje ne ometaju a mogu da koriste takvo raspoloženje. Za razliku od gradskih ulica ovde će ljudi duže zastati, biti spremniji da dozvole da na njih utiče ono što vide, da se prepuste slobodnim asocijacijama ili da nauče nešto što nije "bitno". Zbog vrlo sličnog mehanizma, klasifikujući stvari ne po tome kakve su stvarno, već kako se uklapaju u njihov lični svet, njihove navike i potrebe, tvrđava se ne vidi, tj ne oseća, kao vojni objekat, već pre kao nešto slično ovome: "Stari, otvoreni i zeleni deo grada sa zidinama gde sam opušten i bez obaveza". Fokus je više na starini, parku i posebnom osećanju nego na nečemu konkretnom. Nema tu puno analitike i strogosti u klasifikaciji. Po tom, subjektivnom kriterijumu, ovo je idealno mesto za male etno sobe. U trenutku kada je čovek spreman i ima vremena za "stare sadržaje", nalazi ih na mestu koje je "staro". Ova veza je za sam početak dovoljna. Ko bude zainteresovan, potrudi se da ode u muzej.
I pre svega drugog. Ovo se, sa malo para i malo održavanja, može napraviti da izgleda veoma, veoma dobro. Svi koji nisu profesionalni istoričari ne razmišljaju tako precizno tražeći tačan istorijski kontekst svakog predmeta. Polazeći od subjektivnog centra, samog sebe i sopstvenog položaja u vremenu, sve ostalo je jednostavno istorija i stapa se jedno u drugo. Zbog toga su vizuelna upečatljivost ambijenta i postavke, kontekst tvrđave i ova slobodna međusobna veza svega što se davno dogodilo sasvim dovoljni za ovako neformalnu priliku. Nema kiča zato što ne postoji namera da se neko prevari ili nešto lažno predstavi. To je mesto u kome se očekuje da se ovakve stvari mogu videti, isto kao što se očekuju knjige, suveniri i turist biro. Ljudi koji su živeli u vreme ove tvrđave koristili su ovakve sobe. Ne isti ljudi, i na raznim mestima, ali to je valjda očigledno.
