Analizirao sam nekoliko varjanti za uređenje okoline Vodene kapije 1. Konačni zaključak je da je sledeća verzija ipak najbolja. U skladu sa tim sam aužurirao svoj stari plan i napravio još dve ilustracije. Da ne bi tražli unazad, evo kratke rekapitulacije razloga za izabrani pristup.
1. Zašto insistiram da se rov između dva dela priobalnog bedema ponovo iskopa?
Zato što Beogradska tvrđava svuda ima isti redosled elemenata: Bedem-rov-bedem. Kao i svaka druga tvrđava ovog tipa. Bez rova ispod bedema takva fortifikacija nema smisla. Bez rova bedem ne može biti dovoljno visok. A zatim je moguć i direktan pristup napadača kapiji, pa bi tvrđava bila osvojena već prvi sledeći put, a fortifikacije odmah srušene. Postojanje rova je sama suština tvrđave. Ako smo je već nasledili, kao minimum je da se rekonstruiše bar ono što je ustvari i čini tvrđavom. To se ne može izbeći. Tvrđava nije park sa povremenim ambijentalnim ukrasima u obliku nekog zida koji viri iz zelenila. Njena fortifikacijska suština MORA da se vrati i da bude jasno vidljiva da bi ona bila ono što jeste. A ovde to znači rov između bedema.
Takođe, Beogradska tvrđava nije samo "
tvrđava na bregu" nego i "
tvrđava na reci", "
tvrđava u vodi". A danas praktično niko u gradu nema tu mentalnu sliku u glavi. Iako je donji, "vodeni" deo tvrđave bitniji od gornjeg, jer je sam Grad bio DOLE, a ne gore. TU se odvijao pravi život grada. Uz reku, uz nekoliko pristaništa, uz kulu Mlinaricu u samoj reci. Zbog toga ovaj vodeni deo bedema treba videti kao jedinstvenu priliku da se rekonstruiše PRAVI ambijent tvrđave na obali reke, a ne samo kao teškoću. Mi nigde drugde nemamo takvu šansu, ovo parče preživelog bedema uz vodu, sa kapijom, je jedino što nam je ostalo od tako bitnog dela istorije grada. ZATO rov mora da se iskopa, jer tek tada i bedemi i kapija dobijaju smisao. Inače smo ih redukovali na ukras, nebitnu pozadinu biznisa ili rekreacije, na sivu, zadimljenu sliku na kafanskom zidu.
2. Ako se rov ponovo iskopa onda ispred kapije više nema puno slobodnog prostora, pa treba videti kako da se tuda provuče veoma prometno šetalište. Kako to izvesti?
Kad se malo razmisli, postaje jasno da je rešenje ustvari sasvim jednostavno. Dovoljno je da opšti princip uređenja bude da se rekonstruiše sve kako je i bilo, pa se sasvim usput dobija već gotovo šetalište. I to ne jedno nego dva. Naime, da bi u ratu bila moguća odbrana tvrđave, na vrhu svakog odbrambenog bedema je uvek MORAO postojati neki manipulativni prostor za posadu, tj radna platforma. Nešto što omogućuje se minimalno dva teško natovarena ratnika mimoiđu u trku. Kao što Popović kaže u citiranom tekstu, to je minimalno tri metra širine. Umesto da se samo zbog toga veoma skupi bedemi prave deblji nego što je neophodno, kroz čitavu istoriju tvrđava ljudi su na vrh svakog bedema užeg od toga stavljali dodatne drvene platforme da bi tako dobili na korisnom prostoru. Pa je naše rešenje jednostavno. Samo vratimo te platforme koje su i ranije postojale, pa em dobijamo na autentičnosti, em tako imamo i već gotovo šetalište sasvim dovoljne propusnosti (pošto ih ima dva, na svakom bedemu po jedan).
Da je to bilo univerzalno rešenje uvek istog problema dubokog rova i uskih bedema, vidimo na nizu primera. Evo jednog još iz doba Rimljana. Kad su probili put kroz Dunavska "Gvozdena vrata", kod Trajanove table. Ispod vidite četvrtaste rupe gde su bile noseće drvene grede za proširenje puta. To je isto kao na tvrđavi. Umesto da uklanjaju kamen do pune dubine, uklone ga samo do pola, a ispod druge polovine puta stave na drvenu platformu koja se oslanja na zid. Ovo spominjem da bi bilo jasno da nije bitno šta je iz kog perioda, ove platforme za proširivanje prostora na vrhu bedema su se koristile uvek.
Dakle, evo šta treba uraditi:
Šetalište nema potrebe da bude šire nego što je već napravljeno u produžetku kapije. Širina "skrivenog puta" ispod povišenog dela spoljnog bedema doseže vrlo blizu polovine te širine. Onda treba postaviti nosače koji nose drugu polovinu, i to je sve. Bedemi su ovde dvostruki, vrlo stabilni i dovoljno široki, pa su pouzdana osnova za oslanjanje držača polovine šetne staze. Ako želimo egzotiku, dodatno, pod može biti od sigurnosnog stakla, tako da se vidi pravo nadole, u rov, vodu i zelenilo. Kome to smeta ima drugu polovinu staze, onu na bedemu.
Ažurirani plan čitavog područija. Postoji posebno zanimljiv deo ispred same Vodene kapije, gde se dva drvena mostića ukrštaju na različitim nivoima. Postoji i njihova vertikalna veza. Jedan krak mostića se kroz otvor na spoljnom bedemu spušta na obalu i mesto sa klupama za sunčanje, muziku i žurke. Sa samog šetališta, u delu gde on ide preko višeg drvenog mostića, pruža se divan pogled duž tunela Vodne kapije i na drugu stranu unutrašnjeg bedema. Postoji i pogled na reku pošto se ide uz povišeni deo spoljnog bedema. Sve ovo je moralo da postoji i ranije da bi obrana tvrđave mogla da se kreće duž spoljnog bedema bez prekida zbog otvora ka reci, a ukrštena komunikacija ka reci je takođe morala da postoji zbog kapije, pa nisam ništa izmislio. Ovako bi samo vratili autentično stanje, čime je usput rešen i savremeni problem prolaza kad se iskopa rov. Dobijamo dva šetališta. Jedno niže, uz spoljni bedem i sa bliskim pogledom na fasadu Vodene kapije i prolaz kroz nju, i jedno više, po kaldrmisanoj ulici na daljoj strani vrha unutrašnjeg bedema. Na reci bližoj strani vrha unutrašnjeg bedema se nalaze klupe za sedenje između topovskih zaklona (klik za veću rezoluciju).
Tako bi ovo postalo fantastično i jedinstveno ambijentalno iskustvo tvrđave sa bedemima u reci, tj rekreacija važnog dela onoga kako je Beograd zaista izgledao.