Mladi,
Jbg, moraš da se navikneš na to. I ovde a i u životu, društvu generalno. Nekada je to bila odlika malih zatucanih sredina, npr malih mesta po Balkanu. Ali već 20 godina je tako svuda u svetu. Apatija, katatonija i štokholmski sindrom su postali modus vivendi. Usađena je ljudima ta neka ideja da ekonomiju - i time društvo - čine neki mudraci čarobnjaci koji magično svojim rukama kopaju rudnike, prevoze dobra, grade zgrade... a ne gomila i gomila radnika, odnosno jadnika koji to omogućuju svojim radom i odricanjima. I da je na (običnom) čoveku da samo živi za posao, troši, konzumira, i bude srećan što mu se dopušta da postoji. A ''ima neko iznad'' ko će da misli umesto njega. I jede umesto njega. I je.e umesto njega. I uživa umesto njega.
I dok se psihijatrijski slučajevi, ali bukvalno psihijatrijski slučajevi, nešto što nije bilo normalno pre 30 godina (neko će možda misliti da pričam o onima u Manježu ali zapravo
ne, uopšte ni ne razmišljam o njima) šetaju po ulicama i predstavljaju kao nešto čemu treba težiti, njih takve niko ne proziva. Nego se prozivaju ljudi koji žele da nešto promene ili da samo ostanu normalna ljudska bića.
Takvo ti je vreme jbg. Da hoćeš da se išaraš mastilom od glave do pete, probušiš frenulum(e), staviš zlato na zube (Marinkova bara stajl) i ističeš se ponašajući se kao životinja ili poremećen čovek, niko od ovih malicioznih ti ni reč ne bi rekao. Ali kad izneseš nezadovoljstvo svetom u kojem živiš, i predloge kako da se to popravi, ismevaju te više nego da si rekao da sisaš palac dok spavaš.
Ali kažem ti, sve to bude nadjačano kad osetiš da si nešto uradio za sebe i druge, i da nisi dozvolio da budeš deo apatičnog mediokriteta i obolele mase. Nego bar koristiš svoje vreme i mesto na ovom svetu da ostaviš nešto za sobom i učiniš ga boljim sebi i onima posle sebe.
Ove što se valjaju u katatoniji i štokholmskom sindromu posle svi pozaboravljaju i niko ih ne ceni. A one koji učine nešto za druge i za svet, takvi se pamte. Jedan od primera je ovaj
jedan.običan.pojedinac koji je 70ih ušao u rat sa tada najmoćnijim virusima na svetu - naftaškim oktopodima, i dobio ga. I izdejstvovao da svet prestane da se davi u otrovima i teškim metalima. E to je nešto što ne može svako i što diferencija Štokholmce i zajedljive apatičare od pravih ljudi koji ostave nešto iza sebe. Tako da kad god sumnjaš u smisao svega toga, pročitaj o tom čoveku ili nekim sličnim diskretnim herojima. A ima na netu dosta članaka o takvim herojima modernog doba kojima dugujemo više nego što bi iko (neinformisan) mogao da zamisli.
